Srpski književni glasnik

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ. 101

Сањин виде да јој прсти дрхте на коленима... И боре је скупљала само да би сакрила то дрхтање.

Он полако спусти своју руку на њене бледе, уздрхтале прсре.

Она брзо пребаци натраг, преко рамена свој шешир... и погледа га право својим благодарним и као препуним поверења очима. Чекала је да он проговори... Али изглед овог лица збуни и ослепи Сањина. Топао сјај вечерњег сунца обасјавао је њену младу главу, а израз те главе био је светлији и јаснији и од самог сунчаног сјаја.

__— Ја ћу вас послушати, топзјешт ОПштии, — поче она смешећи се помало и једва уздижући обрве: — али какав ћете ми савет дати

— Какав саветр — понови Сањин. — Ето, видите ли,

ваша мати налази да одрећи Г. Клуберу само зато што се се он није пре два дана показао нарочито храбар...

| — Само затог — проговори Ђема, наже се, подиже котарицу и метну је поред себе на клупу.

— Да... у опште... одрећи му — није промишљено с ваше стране; да је то такав корак, чије последице треба добро проценити; да, најзад, само стање ваших послова, налаже извесне обавезе сваком члану породице.

— То је све мамино мишљење, — прекиде га она: то су њене речи. То ја знам, али какво је ваше мишљење2

— Моје» — Сањин ућута. Осећао је да га је нешто _Фтегле око грла, да га гуши... Ја такође налазим, — поче он.

Ђема се исправи. — Такођер Ви — такођер

— Да... то јест... Сањин није могао, коначно није могао да дода ни једине речи.

— Добро — рече Ђема. — Ако ми ви, као друг, саветујете да променим решење... то јест да не мењам моје пређашње решење — ја ћу се размислити. — ИМ не примећујући

шта ради, она поче враћати вишње из тањира натраг у котарицу... — Мама се нада да ћу вас ја послушати... Ко зна 7... ја ћу вас може бити заиста послушати...

— Али, дозволите, Г-ђице Њема, ја бих прво желео да сазнам који су вас узроци побудили... · __— Ја ћу вас послушати — понови Ђема, а обрве јој се све више ·приближаваху једна другој и образи почеше да