Srpski književni glasnik

ОСВЕТНА КАНЦОНА. Синуше на пламену што се пови ко крвави цвјетови све покосовске сузе, све сузе неизмјерне кроз вјекове чемерне. И огањ што обузе старинску лавру зборити нам узе с племеним језицима моћно к'о Господ с горе избранима. Рече: „нек' жар мој сиђе у дјела ваша : буктиња ћу бити која ће бљеске лити на ваше крше риђе: свјетлићу пут вам прави Мору, Слободи, Слави !“

Рече. И тада сви се

његовим жаром листом

окрстисмо к'о орлови над стјењем муњиним љутим блистом;

свак њиме причести се;

свак знаменова његовим знамењем ! И једним магновењем_

у сваком зби се тако

дивно чудо и пламно:

свак осјети помамно

у сваку мис о, свако

чезнуће, сваки покрет руку, како сиђе му огањ бујни

што задужбину ови у вир рујни! Свак гњев свој зубма стисну, мјерећи ода њ своју снагу зорно; спусти свој удес орно

на мачев рез што блисну;

надом се свак огрну

и срну у ноћ црну!

Пођосмо ! А пред нама сртаху снови наши

као змајићи расипљући бјесно огањ што тре и страши.