Srpski književni glasnik
ОСВЕТНА КАНЦОНА. Синуше на пламену што се пови ко крвави цвјетови све покосовске сузе, све сузе неизмјерне кроз вјекове чемерне. И огањ што обузе старинску лавру зборити нам узе с племеним језицима моћно к'о Господ с горе избранима. Рече: „нек' жар мој сиђе у дјела ваша : буктиња ћу бити која ће бљеске лити на ваше крше риђе: свјетлићу пут вам прави Мору, Слободи, Слави !“
Рече. И тада сви се
његовим жаром листом
окрстисмо к'о орлови над стјењем муњиним љутим блистом;
свак њиме причести се;
свак знаменова његовим знамењем ! И једним магновењем_
у сваком зби се тако
дивно чудо и пламно:
свак осјети помамно
у сваку мис о, свако
чезнуће, сваки покрет руку, како сиђе му огањ бујни
што задужбину ови у вир рујни! Свак гњев свој зубма стисну, мјерећи ода њ своју снагу зорно; спусти свој удес орно
на мачев рез што блисну;
надом се свак огрну
и срну у ноћ црну!
Пођосмо ! А пред нама сртаху снови наши
као змајићи расипљући бјесно огањ што тре и страши.