Srpski književni glasnik

(ВАСО КИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХХ, БРОЈ 3. — 1 ФЕБРУАР 1913.

НЕМРЧИПУШКЕ.

ТУ (Крај.) Ту се, по обичају, као и сви остали, чета „заустави, посиједа по простртим струкама по камену, ко има задувани, а ко нема стаде опљуцкивати, а сви се дадоше у тешке мисли

и осјећања, као није то шални посао дијелити жељу с Чевом

и мирним и безбједним животом у њему уочи једног таког

посла као што је четовање.

Поглед им обухвати с југо-заладне стране без мало сву

__Црну Гору с двоглавим Ловћеном као двоглавим Душановим

Орлом на крају; а од Сјеверо-Истока, Војник и Дурмитор с турском Херцеговином, полеглбм у некој сивој сумаглици, као у праву копрену тамног робовања.

Четничка срца се стегоше па раширише, па опет стегоше и раширише; крв им наврије из пета у главе, а из глава у пете; сви им удови уздрхташе као шибље на вјетру;

_а очи им се налише сузама, нешто од страха а нешто од жа_лости, при помисли шта. остављају под Ловћеном, а шта ли _их под Војником очекује. Али каква ли се тек чуда напу-

нише харамбашине очи и какво ли му се тек горчило сали у срце, кад угледа, иза једног цикуља под Плочом а себи за

_ леђима, дванаестогодишњега Живка Лелека, свога сестрића, _ђе чучи и зири као гладно штене.

1