Srpski književni glasnik
(ВАСО КИ
КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.
Књига ХХХ, БРОЈ 3. — 1 ФЕБРУАР 1913.
НЕМРЧИПУШКЕ.
ТУ (Крај.) Ту се, по обичају, као и сви остали, чета „заустави, посиједа по простртим струкама по камену, ко има задувани, а ко нема стаде опљуцкивати, а сви се дадоше у тешке мисли
и осјећања, као није то шални посао дијелити жељу с Чевом
и мирним и безбједним животом у њему уочи једног таког
посла као што је четовање.
Поглед им обухвати с југо-заладне стране без мало сву
__Црну Гору с двоглавим Ловћеном као двоглавим Душановим
Орлом на крају; а од Сјеверо-Истока, Војник и Дурмитор с турском Херцеговином, полеглбм у некој сивој сумаглици, као у праву копрену тамног робовања.
Четничка срца се стегоше па раширише, па опет стегоше и раширише; крв им наврије из пета у главе, а из глава у пете; сви им удови уздрхташе као шибље на вјетру;
_а очи им се налише сузама, нешто од страха а нешто од жа_лости, при помисли шта. остављају под Ловћеном, а шта ли _их под Војником очекује. Али каква ли се тек чуда напу-
нише харамбашине очи и какво ли му се тек горчило сали у срце, кад угледа, иза једног цикуља под Плочом а себи за
_ леђима, дванаестогодишњега Живка Лелека, свога сестрића, _ђе чучи и зири као гладно штене.
1