Srpski književni glasnik

164 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

дима њихова „дувана“ све змије и сви шумски мишеви и комарци суновратаце разбјежаше. Пушећи и мозгајући: куда ли ће и на коју страну, „сердару“ Јанку опет се оте поглед на никшићску котлину и заприје на град на Оногошту; те ће, онако преко чибука, кривећи шију као рањена гуска, рећи дружини :

— А да, слушајте ме, љуђи! Кад би Бог наредио, да само ово што је Ни шићах посвојимо од Турака, и мајде би занаго било дости и земље и баштине за сву Црну Гору и седморо Брдах..

— Би, божа ти је вјера!.. потврдише остали, сви у један глас.

— А шта мислите... настави харамбаша, охрабрен и позорен једнодушним одобравањем прве му паметне бесједе: Како би то било лијепо, па да нас шестина данаске освојимо Ни шић и ишћерамо Турке из њега, 47... Ала би се зачудили Чевљани и Катуњани! И онадар би се ми ругали ш њима, ка што с они садако дегају ш нама. Може да-ти Бог навит да и то бидне, теке ако бидне нас данас...

— Биће, ма ти бож'а вјера, ка' неће! Било не вазди ђе треба и кад је за прешу, па ће не бит' и данас.. грашну се, тобож увријеђен, Менџо Мојичић.

— Та ти ваља, Менџо! Има не, занаго, да би на јаде био од нас и цар у Стамболу, а то ли смрдељиви Ни'шић тун под стрехом црногорском... вели Лале.

— Добро, љуђи, но дајте да се здоговоримо : како ћемо и кудијена ћемо да му крнемо. Ја вељу да идемо право уз поље до под бедеме; па сердар нека дозове капетана Мушовића и позове га на предају и да му ижнесе од града кључеве; а ми ћемо се другизи сви раздријет из једнога гласа | и дић' грају и пушкетање, да се градске куле и зидови из Ј темеља затресу. М, ма ви бож'а вјера, бит не може никако, _ што ни се, та мах, Ни шић неће покорит, а Грађани се од наше силе и зора нездрелице разбјежат.,.. бусаше се и му- : дроваше Киња Пуров. 3

— И ја се те твоје држим, Кињашу... поферма му Ђуза. _

— И ја... И ја... заграјаше остали. |

— Е, па добро!... зађе харамбаша: — кад сте сви за ' то, и ја сам зато. Но ево освојисмо Нишић; па шта пота-