Srpski književni glasnik

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ. 181

____— Да, пријатељу, — изговори Сањин мало се збуни И _ потапка Емила по образу... А ако буде одговор... Ви ћете ми га донети, да2 Ја ћу бити код куће. __— Не брините о томе! -— весело шапну Емил, потрча, уз пут му још једном махну главом. Сањин се врати кући, и, не запаливши свећу, баци се на - диван, забаци руке више главе, и сав се предаде осећању тек | сазнане љубави који не вреди „описивати: ко га је познао - знаће сласт и бол његову, ко га не зна — објаснити 1 У нећеш.

; Врата се отворише, и показа се Емилова глава.

Њ

о

ЦЕ-- · и

Он показа и диже у вис увијену хартијицу.

| Сањин скочи с дивана и оте је из Емилове руке. Страст

су њему и сувише разгорела: није му било до сакривања

осећања нити до правила учтивости, чак ни пред овим деч-

ком, њеним братом. Стидео би га се и савладао би себе би могао! _ .

Он приђе прозору и при светлости фењера с улице,

очита ове речи:

· „Молим васи преклињем немојше долазити, немојше се

п оказивати код нас цео сушрашњи дан. Мени је то потребно,

неопходно потребно — а затим ће све бити решено. Знам

ми нећете одрепи; јер: =“

з> 2+Х Паеб „Бема“.

5 Сањин два пут прочита писанце. О, колико му се дир-

в мио и леп учини рукопис! — Размисли мало и обра-

тивши се Емилу, гласно га позва по имену; овај, желећи да

разуме колико је он скроман младић, стајао је окренут

зиду и гребао га ноктем.

Он одмах притрча Сањићу.

— Шта заповедате>

— Слушајте, пријатељу...

"—- Мопчешт Оши — прекину га Емил тужним гласом:

ПР не се ПИ еМЕја: — Па добро. Слушај, пријатељу а скочи лако од задовољства) — слушај: рећи ћеш тамо

_—- Донео сам — рече он шапатом — ето вам одговора!

Ку +—