Srpski književni glasnik

182 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

да ће све бити тачно испуњено. — (Емил стеже усне и важно.

климну главом) — а ти... Шта радиш сутра | 4 — Ја» Шта радимг А шта би ви хтели да радим 2 4 — Ако можеш дођи код мене изјутра, раније, те би до

мрака могли шетати по околини Франкфурта... Хоћеш». | Емил опет поскочи. — Забога, шта може на свету бити

боље Шетати се са вама, та то је просто чудо! Доћи ћу

насигурно ! 3 — А ако те не пустер = — Пустиће! |

— Слушај... не говори шамо да сам те звао на цео дан.

— Што бих говорио» Ја ћу просто отићи! Велика ствар!

Емил срдачно пољуби Сањина и отрча.

А Сањин је дуго шетао по соби, и легао је доцкан. Предао се опет нежном и пријатном осећању, радосноме страх 7 пред новим животом. =

Био је веома задовољан што се сетио да зовне Емила за сутрадан. Емил је личио на сестру. „Подсећаће ме на њу“ 4 мислио је. :

Али га највише чудило како је могао бити јуче други него што је данас. Чинило му се да је Ђему „вечито“ воле и то баш онако као што је воле данас.

ХХМ :

Сутра дан у осам часова изјутра, Емил, са Тартаљом на узици, дође Сањину. Да је био пореклом од германских родитеља, не би могао показати већу тачност. Код куће је слагао: казао је да ће до ручка шетати са Сањиним, а по подне ће у радњу. Док се Сањин облачио, Емил је, и ако доста неодлучно пробао да започне разговор о Ђеми и прекиду односа са Клубером; али Сањин, место одговора, свирепо ћутао. Емил се учини да разуме зашто не треба додиривати ту важну тачку, те се више и није враћао на то, само се с времена на време правио забринут и строг. | | Попивши каву, оба пријатеља се кренуше, пешке разуме се, у Хаузен, мало сеоце опкољено шумом, које лежи близу Франкфурта. Цео ланац Таунуелих планина видео с отуд као на длану. Е је било дивно; сунце је а

=