Srpski književni glasnik

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ. 183

“ Ка ива. пливали су по земљи брзо и лако. Младићи изи_ ђоше брзо из вароши, и корачаше весели и ведри по глатко · _ прочишћеном путу. Зађоше у шуму и дуго лутаху у њој; на_ хранише се после добро у сеоској крчми. Пеху се на брда, __уживаху у изгледима, бацаху са висине камење, и гледајући __како оно занимљиво и необично скачу као зечеви, пљескаху _—- све док их невидљиви човек из низине не изгрди звучним |___и јаким гласом; лежаху, испруживши се по краткој и сувој | __ маховини жуто-љубичасте боје; пише, затим, пиво у другој Д "крчми, утркиваху се у трчању, скакању, кладећи се ко ће РА Е | |

ма, Ж Ре"

МИ ~.

- даљег Нађоше одјек, разговараху са њим, певаху, дозиваху _ се, борише се, ломише суво грање, искитише шешире папра__ товим лишћем, чак се и играше. Тартаља, у колико је могла __и умела, участвовала је у свима пословима: камење, доиста, _није бацала, али би се као клупче сурвавала за њима, урли_кала кад су младићи певали, чак је и пиво пила, истина, са = одвратношћу коју није умела сакрити: томе занату научио ју је студент чија је она била некад својина. Емила је, у _ осталом, слушала рђаво, не онако као свога газду Пантелеона. | " Кад би Емил заповедио да „говори“ или „кија“,.она је само __ репом махала и плазила језик савивши га у трубицу. Младићи су се разговарали између себе. У почетку шетње, о раа као старији и паметнији, поче о томе шта је фатум или предрешење судбине и шта је и у чему се састоји позив човека; али разговор убрзо узе мање озбиљан правац. Емил _је распитивао свога друга и покровитеља о Русији, о начину двобоја, о томе јесу ли тамо жене лепе, и да ли се руски језик _ да брзо научити, и шта је Сањин осећао кад је официр ни· _ шанио на њега2 А Сањин је са своје стране распитивао Емила __о његовом оцу и мајци, о породичним стварима у опште, ста__рајући се на сваки начин да не спомене Ђемино име, и ако је само о њој мислио. Он управо није мислио о њој, него о сутрашњем дану, који ће му донети незнану срећу што још никад није постојала! Као да пред његовим умом виси завеса лака _И танка, виси и лако се лелуја — а за том завесом он осећа... осећа присуство младог, непокретног божанственог лика са нежим осмејком на уснама и строго, привидно строго спуштеним трепавицама. Тај лик није Ђемино лице, то је лице саме _ среће! И ето, настао је, најзад, његов час, завеса се лагано уздиже, уста се отварају, трепавице мичу — божанство га је