Srpski književni glasnik

186 . Српски КЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

она га чак и није гледала, а он јој није гледао лице, него склопљене руке у којима је био мали кишобран. Шта је требало рећи: Шта се могло казати што би се по свом зна-

чају дало упоредити бар са њиховим присуством овде, за.

једно, на само, тако рано, и тако близу један другоме 2 — Ви се... не љутите на менер — запита најзад Сањиа.

Тешко би било Сањину рећи нешто глупље од ових |

ечи... он је то знао... Али, барем, ћутање је било прекинуто. р ] р у р

— Јар — одговарала је она. — Зашто 2 Не.

— И верујете ми» — продужавао је он.

— О ономе што сте написали 2 Е — Да.

Ђема саже главу и ништа не проговори. Кишобран јој

исклизну из руку. Она га журно задржа пре него што је пао на стазу.

— узвикну Сањин; стидљивости одједном нестаде, и он продужи ватрено: — ако на земљи постоји истина, света, права истина — то је да вас волим, волим страсно, Ђема !

Она баци на њега кос, тренутни поглед, и за мало опет

не испусти кишобран.

— Верујте ми, верујте ми — тврдио је он. Молио је, пружао је руке и није смео да је се додирне. — Шта хоћете да учиним... да бих вас убедио >

Она га опет погледа.

— Реците, М. Оштип — поче она; — прекјуче, кад сте“

дошли да ме саветујете, ви, значи, још нисте знали, нисте осећали... =— Осећао сам — прихвати Сањин, али нисам знао. За-

волео сам вас још оног тренутка кад сам вас видео, али нисам“ одмах схватио шта сте постали за мене !... Уз то сам чуо да

сте верени... Што се тиче поруке ваше мајке, како бих јој ја, пре свега, могао одрећи 2 А после, шако сам вам је испору а. чини ми се да сте се ви могли досетити..

Чуше се тешки кораци. Један Ми господин са пут-

ничком торбицом преко рамена, странац очигледно, показа

се иза џбуна и без церемонија, којом се одликују гости-путници, промери погледом пар на клупи, гласно се накашља _

и пође даље.

— Ваша мати — проговори Сањин, чим се тешки ко. _

— Ах, верујте ми, верујте ономе што сам вам написао