Srpski književni glasnik

· ПРОЛЕТЊЕ воде. 187. _

_раци удаљише — казала ми је да ће ваш отказ проузроковати

скандал (Њема се мало намршти): да сам ја сам дао донекле

повода причању које не доликује, и да је... према томе на

___мени извесна обавеза да вас убедим да не одрекнете вашем __веренику Г. Клуберу...

Ен — Мопзеит Оштип, — проговори Ђема и заглади руком

- __косу са стране окренуте Сањину, не називајте Г. Клубера мојим вереником. Ја никад нећу бити његова. Одрекла сам му.

__- Одрекли се му2 Кад>

= Јуче.

— Њему лично 2

— Њему лично. У нашој кући. Он је био дошао код нас.

— Ђема! Па, значи... ви ме волите 2

Она му се окрете:

— Да није тако... зар бих ја била овде> — шапну она, и обе јој се руке спустише на клупу.

Сањин прихвати те нејаке руке, окренуте длановима горе, притиште их уз своје очи, усне... Ето сад се подиже завеса што му се јуче привиђала! Ево те. среће, ето тог _ светлог лика! -

Он уздиже главу и погледа Ђему отворено и смело. Она га је такође гледала --– али од озго на доле. Поглед њених затворених очију једва је треперео, замагљен лаким, блаженим

_ сузама. А лице се није смешило — не! оно се смејало бла___женим смејом без звука.

Е! Хтеде да је привуче к себи на груди, али се она одмаче ___и смејући се стално истим смејом, махаше главом. „Чекај“ _ говораху, чинило се, њене срећне очи. | _ — О, Ђема! — узвикну Сањин! — јесам ли могао ми___ слити да ћеш ме ти (срце му уздрхта, као танана жица, кад а аму усне изговорише први пут: „ти“) да ћеш ме ти заволетир — Ја се сама нисам томе надала — тихо проговори Ђема. 5 — Јесам ли могао мислити — продужавао је Сањин,

_ јесам ли могао мислити, приближавајући се Франкфурту, где __сам требао да останем свега неколико часова, да ћу ту наћи _срећу целог мог живота 2 _____-— Целог живота 2 Зар 7... — запита Ђема.

— Целог живота, навек, вечито! — узвикну Сањин са