Srpski književni glasnik

# о“ 242 Српски Књижевни [ЛлАСНИК. А У

' ,

Тако је редомице, сваке вечери, по један причао, али од | свих тих највеће ми се свидјела приповијест Дубровчанина Ивана М.

И ево је.

Како знадете, ја сам негда био пјесником. То морам споменути, јер је то, ваљда, главним узроком тој мојој „љубави“, започе Иван.

Нећу вам рећи да је то била прва моја љубав, јер ја. прве љубави, по свој прилици, још и не доживих; назвах љубављу оно неколико дана кад сам мислио да сам сеу. истини заљубио. |

Кад је упознах био сам у другој години свеучилишта, | а она се љубакала озбиљно и јавно с неким другим свеучилишним ђаком. И прије сам је виђао, али ме ни најмање не занимаше. Пролазила је мимо мене, као и много њих лијепих и присталих, а да на мене не чињаше никаква утиска: још не бијаше права „госпођица“, тек у развитку. И тако је засијењиваху одраслије, не, можда, љепше, али проглашеније. Дјевојка, да тако речем, постаје преко ноћи лијепа и призната.

Упознах је једне вечери на Страдуну, и нетом је упо знах, након неколико обична разговора, пређосмо на њезину љубав. Неким чудним усхитом причаше ми о својој љубави, као да прича о највећој својој срећи. А ја сам смјешком слу: шао њезино причање, као приповиједање несташна дјетета. кад нам о својим луткама тако озбиљно прича.

Али кад сам се те вечери одијелио од ње, опазио сам да сам ипак нешто од тог сусрета са собом понијео, и то: спомен на њезине велике, плаве очи, окружене модрим колутима, које ми изгледаху тако дубоке, те ми се чинило л

2

|

бини видјео душу.

Сутрадан у јутро сусрех је у бијелој одори. Поздравих је, а она ми смјешком и поклоном одговори и настави свој пут. А мени запе око за њезине расуте власи, које на доњем крају држаше црвена, свилена подвеза. Низ плећа јој

се просуле, па, не знам зашто, породи ми се у сРУЈ жељ