Srpski književni glasnik

.

">

при

--

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ. 251

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ.

ХХУШ | (9)

Сањин је ишао час упоредо са Ђемом, час мало позади ње, смешећи се непрестано и не скидајући са ње погледа. А она је по мало хитала... по мало се заустављала. Истина, обоје су корачали напред као занесени, он сав блед, она сва ружичаста од узбуђења. То што су заједно учинили пре неколико тренутака — давање своје душе другој души — било је тако силно и ново и тешко ; све се тако нагло пореметило и променило у њиховом животу, да нису могли доћи к себи, и били су само свесни да су у власти вихора, истог оног ноћ: ног вихора што их једном већ за мало не баци у загрљај. Сањин је корачао и осећао чак да он друкчије посматра Ђему: _ спазио је тренутно неколико особина њеног хода, њених покрета — и Боже! колико му оне беху бесконачно миле и драге ! А она је осећала да је Сањин шако посматра.

И Сањин и Ђема волели су први пут, и сва чудеса прве љубави имала су моћ над њима. Прва љубав — то је револуција: једнолико правилан ток већ удешеног живота разби: јен је и срушен на један миг; младост стоји на барикади, високо јој се вије сјајна застава — и ма шта је чекало тамо

напред — смрт или нов живот, она свему шаље свој усхи-

ћени поздрав.

— Ко је то» биће наш старац — проговори Сањин, показујући прстом замотану фигуру, која је журно пролазила са стране, старајући се да остане неопажена. Покрај свег превеликог блаженства, Сањин је осећао потребу да говори са Ђемом, не о љубави — то је била решена, света ствар већ о нечем другом.

— Да, то је Пантелеон, весело и срећно одговарала је Ђема. — Сигурно је пошао од куће мојим трагом.. Он сумња |...

— Он сумња! — пе тиЋина понови Сањин. Шта би Ђема

___могла да каже, а да он не буде усхићен >

"Он је замоли да у појединостима исприча све шта се

ЈЕ десило јуче.

И она одмах поче да прича журно, збуњено, с осмејком