Srpski književni glasnik

НАСТАВАК. 263

БАС Т АРВУДКЕ

Када се увије дан у црно: вече,

У моме се јадном срцу туга ствара; Понавља се мога срца туга стара: Увече се јави, изјутра отече.

~

У њему се јато успомена буди; Наново се пале мртви пламенови; Мени непознати сахрањени снови Дижу се; поворке деце, жена, људи

Промичу лагано, и трепере боје.

И оно шапуће: „Та доба промакла

Мене су се ледним рукама дотакла“. ~ Јадно срце моје! Јадно срце моје !

Каткад уздах тајни зачује се јаче. Ти си препатило, срце! — Оно плаче.

Све тајне велови заборава које Застиру зна оно. М свисне ли нетом, Оно јадно опет тугује за светом. И трагови патња небројених стоје.

Јадно срце моје! Јадно срце моје ! М. Л.

СТАНЦЕ МАРКИЗИ.

Маркизо, ако је на моме лицу покоја црта остарила, сетите се да у мојим годинама и ви нећете другачи бити.

Време и најлепшим стварима квар наноси: оно. ће увевути ваше руже, као што је избраздало моје чело.

1 Ову чувену песму, без које је ретко која антологија француског '"___ песништва, испевао је Корнеј, у својој педесет и другој години, глумици ' Терези де Горла, којој је било двадесет и пет година, и која је у Моли“