Srpski književni glasnik
НАСТАВАК. 263
БАС Т АРВУДКЕ
Када се увије дан у црно: вече,
У моме се јадном срцу туга ствара; Понавља се мога срца туга стара: Увече се јави, изјутра отече.
~
У њему се јато успомена буди; Наново се пале мртви пламенови; Мени непознати сахрањени снови Дижу се; поворке деце, жена, људи
Промичу лагано, и трепере боје.
И оно шапуће: „Та доба промакла
Мене су се ледним рукама дотакла“. ~ Јадно срце моје! Јадно срце моје !
Каткад уздах тајни зачује се јаче. Ти си препатило, срце! — Оно плаче.
Све тајне велови заборава које Застиру зна оно. М свисне ли нетом, Оно јадно опет тугује за светом. И трагови патња небројених стоје.
Јадно срце моје! Јадно срце моје ! М. Л.
СТАНЦЕ МАРКИЗИ.
Маркизо, ако је на моме лицу покоја црта остарила, сетите се да у мојим годинама и ви нећете другачи бити.
Време и најлепшим стварима квар наноси: оно. ће увевути ваше руже, као што је избраздало моје чело.
1 Ову чувену песму, без које је ретко која антологија француског '"___ песништва, испевао је Корнеј, у својој педесет и другој години, глумици ' Терези де Горла, којој је било двадесет и пет година, и која је у Моли“