Srpski književni glasnik
пре љаг еЕА
У ЕНИ У
а БОЖЕ и 6“ Ме о
ђ
Ко знА ГДЕ: 265
да Бави ране питати
Журећи кући, он је однео оцу овај последњи поздрав који се није хорио весело. Тада је дрхтава рука уписала у књигу: „Колин. Мој син је зачепркан у песку. Ко зна где“.
Онај што је испевао ову песму, и онај што је чита, иде
"кроз живот још чио и весео. Ипак, једном ћу и ја, једном
ћеш и ти, бити зачепркан у песку, за вечни покој. Ко зна где.
ДЕТЛЕВ Фон ЛилиЕНКРОН. (С немачког превео Е. Н.)
НАТКО. НОДИЛО.
(па тетогтат).
Човјек и књижевник, чији је губитак тако живо осјетила интелигенција ове земље, и којему смо вољни да овдје оцртамо строгу и симпатичну физиономију, спадао је у коло оних писаца о којима се у јавности много више говори, него ли се у истини познају. Широј публици Нодило је био готово непознат; он не бијаше, у вулгарном смислу ријечи, никад популаран, а то му служи само на част. Између чувености и популарности, разлика је огромна. Шекспирови Сонеши су,
· примјера ради, у свијету чувени, али популарни не бјеху ни-
када, чак ни у самој Егглеској. Да би извјестан писац ушао у вољу и постао љубимац ширих кругова, он треба да се одликује оним истим својствима лаке допадљивости којим се публици удварају неки популарни музичари, и која су у сликарству, примјера ради, изнијела на глас живописе Дефрегерове. Та својства су међутим Нодилу, покрај свега његова начелног демократизма, недостајала сасвим; његова мисао је имала друге амбиције: она је племенити гизд претпостављала вулгарној разбарушености, и стога је много подеснија била да се допадне елити, него ли свјетини. Од његова књижевног рада, према томе, слабо ће што прећи у насљедство шире публике; али ће овај даровити писац зато остати у пријатној и трајној успомени људи избраних, људи који воле интелектуалне пробираче и гајитеље душевне еуритмије. Започевши своју каријеру као средњошколски професор и политички новинар (1862 године), Нодило је у животу свом