Srpski književni glasnik

Натко Нодило. 271

"ди"

јекнуо је упоредо с гласом Штросмајеровим на ватиканском концилу; али ректорски његов говор на Универзи одаје га кршћанином, који тумачи својим слушаоцима како „кршћански народи болују, али не умиру“. Бјеше он либерал, али од __оних што, вјерујући у Бога, не хвастају се сваком приликом ___ да су им познати „путови божјег промисла“. Либерализам ___његов почивао је на „оној чврстој стијени, на којој је једино _ могућ људски напредак, на гранитној стијени Слободе“;а ___ми додајемо и — Истине“.

= · Још 1878 године издаде Нодило своје прве опширније РГ Торијско дјело: Постање свјетовне паџинске власши, или

"свом, које је на сасвим самостално и по реши изворима, показао је писац у језгри све оне трагалачке и књижевничке одлике које ће у даљем раду још боље нагласити. Треба се управо дивити како је Нодило у том првен"чету свом знао да се нађе у лавиринту сухопарних кроника из варварског доба, те да их оживи и за своју тезу употреби. А теза му је, као што је познато, била да побије са клерикалне стране често истицану легитимност постања папинске такозване „свјетовне власти“, у чему је писац управо сјајно успио, дошавши до закључка да у историјским изворима нема трага „сухом злату легитимности“, већ да је папинска држава _ постала „дјеловањем посве развратним“.. Нодило се у своме ___трагању ограничио на објективно проучавање ове доиста за__мршене тачке свјетске историје, напустивши сасвим питање: __ да ли је у опће потребита главару католичке цркве свјетовна _ власт и комад италијанске земље, коју „ватикански сужањ“ и данас упорно својата. Али се, при читању његове књиге, ___човјек не може опет да отме утиску као да је писац, сјећа6 јући се Константиновог тобожњег поклона папи Силвестру, ___ морао више пута с италијанским пјесником уздахнути :

МЕ: У, р Ап Созбат т, 41 дџалбо та! 11 тадге з Моп Та Фпа сопуегзтоп, та даџеПа доге

Сће ада је ргехе И ргто месо радте! ~ (ттјетпо, ХТХ).

~ Ријетке особине Натка Нодила као историографа и сти"листа засјале су у пуној мјери нарочито у његовој великој

1 Јанко Кохарић, у есеју Нашко Нодило, Спљет, 1901.