Srpski književni glasnik

РОУ ДИ ЗНА РАЧЕ. 4

С ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ. 29

чен, зажмуривши, и окренувши главу у страну, дрекну колико је могао јаче: Џпа... Фџе... е Џе!

Први је пуцао Сањин — и није погодио. Куршум удари о дрво. Барин Донхоф пуцао је одмах за њим у страну, у ваздух — намерно.

Наступило је напрегнуто ћутање. Нико се није мицао с места. Пантелеон је слабо уздахнуо.

— Заповедате да се продужи» — проговори Донхоф.

— Зашто сте ви пуцали у ваздух > запита Сањин.

— То није ваша ствар.

— Хоћете ли и по други пут пуцати у ваздух Р — опет упита Сањин.

— Може бити; не знам.

— Допустите, допустите, господо: — поче фон-Рихтер — они који се бију немају права на разговор. То није ни мало у реду.

— Ја не пристајем да пуцам, проговори Сањин, и баци пиштољ на земљу.

— И ја нисам намеран да продужавам двобој, узвикну Донхоф, и такође баци свој пиштољ. — А осим тога, готов сам да признам да ономад нисам био у праву.

Он мало постоја и несигурно пружи своју руку. Сањин брзо приђе — и стеже је. Оба младића погледаше насмејано један другом, и образе им покри руменило.

— Вгам!! Вгам ! — изненада, као суманут, дрекну Пантелеон — и пљескајући, ван себе, истрча иза џбуна; а доктор, који је седео у прикрајку, на посеченом дрвету, неоклевајући устаде, просу воду из бокала и, клатећи се лењо, пође ка изласку шуме.

— Част је задовољена, и двобој је свршен! —- објави фон-Рихтер.

— Епоп! (фора), по старој навици, још једном узвикну

Пантелеон.

· Кад је Сањин, поклонивши се господи официрима, седао у кола осећао је у целом свом бићу, ако не задовољство, а оно неку лакоћу, као после издржање операције ; али се у њему будило и други осећање, осећање који је личио на срамоту. Учинило му се да је тај двобој, у коме је он малочас одиграо своју улогу, само лаж, унапред удешена комедија, оби: