Srpski književni glasnik

»

ЈУТРО НА МОРУ. 33

Обале Брача свјетлуцају, горе, Иверјем рек'би алемја посуте,

А пржине се кано злато жуте.

У мору висе окренуте горе;

И два се Бола на обали види: Један у мору, други више њега К'о галебова јато по дно бр'јега. Из мора, рек би, цвјетају му зиди

Опојни мирис пучином се шири, Кано да море задовољством дише, Кано да сунцу усхитом мирише, Весеља химну канда лахор пири.

Мириса р јека с планине се точи, Испуња ваздух, море, плућа, машту, Вилениту је претвара у башту, Опојним сликам' чарајући очи.

Са Видовице тече златна лава:

К'о вулкан сад ће да потопи куће Валовим жутим оне р јеке вруће,

И Бол ће прождр јет сад пучина плава.

Ал' не миче се лава златних вала! То грмље жука по бринама цв јета

И валовима мириса сал јета

Пучину модру све до хварских жала.

Све пјева химну св'јетла и живота,

А огњиште се њег во неугасно

Над гором диже ув јек младо, красно, Ко св'јесна радост толиких дивота.

А. ТРЕСИЋ ПАВИЧИЋ.