Srpski književni glasnik
38 Српски Књижевни ГЛАСНИК.
мојих.“ А митроносни песник и велики родољуб Мушицки пред смрт своју овако даје одјека болу своме: „Мира нам не даје сила противних толпа; посред многи наши трудова за опште благо, још држе грозне стрјеле за нас, с преда, с бокаи с леђа; прекопавају нам светој цјели пут. Ал ми стојимо и дрзавамо, нити ћемо преклонити врата под та зла. Наскоро борба наша примиће конац за навјек. У вјечан доспјећемо покој, јербо смо страдали много. Тамд нас чека друштво бла-. жени“ Срба.“
Тако су, ето, пролазили код нас најодличпији представници Цркве наше и њени највећи добротвори. За велику љубав своју, која се показала у неуморном раду за добро Цркве и срећу Народа, морали су они да препате много баш од оних који су први позвани били да их потпомогну — од сабраће своје, виших и нижих представника Цркве. А тај жалосни појав управо је типичан кроз све периоле нашег новијег живота !
И на основу сличних многобројних чињеница могли би скоро с уверењем тврдити да би Доситеја Обрадовића, као калуђера, одличног родољуба, неуморног радника и великог реформатора, многи савремени му представници Цркве напали и онда да није онако оштро напао калуђерски сталеж и тако рећи осудио га на смрт. Ово потоње учинило је само то да се њихово огорчење попело дотле да му књиге прогласе за јеретичке, пале и спречавају нова издања. А осим тога, тај садржај његових књига дао је повода неким калуђерима, и далеко после његове смрти, да на њих истим очима гледају као и већина његових савременика. Они су шта више и даље пошли. Осећајући се немоћнима, да сами спреме необично јако ширење у народ нових издања Доситијевих дела, они су се потајно обратили чак Светом Синоду Васељенске Цариградске Патријаршије, да им он, авторитетом свога суда, притекне у помоћ...
Највећи део свога уверења и своје филозофске критике савременог стања у народу нашем, као и своје погледе на важност правог и етичног хришћанства, изложио“ је Доситеј у две књиге свога живота. Стога су његови противници у првом реду те књиге узели на нишан и предали их анатеми. А што је зато доцније позвата у помоћ и Цариград.