Srpski književni glasnik

40 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

јерејску дужност, није спречило издање и растурање тих покварених књига, чијим се читањем заиста квари Христом прозвано житељство, већ се показало нехатно, напустивши једну тако свету дужност своју, и то после добивеног наго: вештаја од Свете Матере Цркве о томе“. Затим се налаже митрополиту да се сети онога што му је већ пре „наговештено о томе предмету“ и да одмах „уложи своју архијерејску бригу и марљивост..., да испита и обавести се колико је примерака споменутих књига печатано, и на које су стране и Епархији раздате и растурене, па све да покупи и тако спречи кварење свога сгада и других које непосредно прати читање књига... и ваздан да бди како би сачувао стадо своје и од зломислених и подмуклих учења противу наше беспрекорне вере и од читања неваљалих, књига у опште.“!

Ова синодолна забрана Доситејева Аеивоша поновљена је доцније једном окружницом и свима архијерејима, у чијим епархијама има Бугара, када су на бугарском језику изда. вани „Пријатељски савеши родитељима“, који: су такође уврштени у цариградски „шпдех Штогшт рговфиогшт“.

Али, све ово беше без икаква успеха, јер су баш најодличнији представници Српске Цркве, који су имали храбрости да горкој истини слободној у очи погледају, не само признавали оправданост многих осуђених навода и мисли Доситијевих, него су и јавно поносили се што је Доситеј поникао и равзио се у крилу црквене јерархије, Такви велики поштоваоци његови, између осталих, били су и Лукијан Мушицки, патријарах Јосиф Рајачић, владике Никанор Грујић и Теофан Живковић.

Мушицки се није бојао, да као протосинђел архиепископа и митрополита Стевана Стратимировића, после смрти Доситејеве, у у манастиру Раковцу, испева и под својим именом изда песму, пуну похвале том одлучном непријатељу калу. ђерства. То је она песма Мушицкова, са написом „Сбни Доспога Обрадовича“, коју је 1811 године у Будиму о своме трошку штампао карловачки грађанин и живописац Стефан Гавриловић. А доцније, када је Мушицки постао владика · горњо-карловачки, његов протођакон и конзисторијални бележник Севастијан Илић, по изворном рукопису, издао је у

! Исто дјело, стр. 32—83.