Srpski književni glasnik

+

Доситеј ОБРАДОВИЋ И ПРЕДСТАВНИЦИ ЦРКВЕ. 41

Горњем Карловцу 1830 године „Првенацф, тжица или Досишеева Буквица“, са сликом далматинског Плавна, где је Доситеј учитељствовао...

Пашријарах Јосиф Рајачић, на једној свечаној седници Матице Српске, с поносом је истакао и Доситеја Обрадовића

_ као врсног књижевног радника из круга лредставника Цркве

наше. Било је то у Пешти, о Преображењу 1843 године, када је Рајачић, полазећи на Дијету у Пожун, свратио на скупштину Матичину. Тадашњи тајник Матичин, уредник „Ле: тописа“, „Српског Листа“ и „Српских Новина“ Теодор Павловић, видевши Рајачића, потужи се у говору своме „да свештенство наше не лотпомаже ни умно ни материјално књижевности српске“ и замолио митрополита „као врховну власт у Цркви“ да се код свештенства заузме за српску књигу. То је Рајачића увредило и он одмах одговори да та оптужба није основана на истини, па наведе „Рајића, Обрадовића, Мушицкога, Кенђелца и многе друге свештенике, а најпосле и преседника Платона...“ !

А владика Никанор Грујић, родољубиви песник „Срб. Милутин“, читао је много и радо Доситејева дела, те је по нека места из њих знао и на изуст. Тако на пример, причајући у својој автобиографија о препирању своме о вери са римокатоличким калуђерима-професорима, вели: „Ја сам слушао као младић и код куће од оца иу Мухачу од проте Живковића, каква је разлика међу нашом вером и римском, па сам могао дишпутати о том, што 'но вели Доситије, да се земља шресе пода мном“, (стр. 21). А у својој проповеди од 29 јуна 1863 године, при освештању храма што га је подигао бачки владика Платон Атанацковић на Алмашком Гробљу у Новом Саду, каже Никанор, између осталог, да је име Платоново забележено „у књизи бесмртности — у речитој дружини књижевних посленика народних“. А за те по

· сланике вели даље Никанор: „Не можемо превртати овога

пута и овде свију листова те књиге; али кад загледамо у њу онде где нам је ошворена увек очима нашим, наилазимо ту на имена Рајића, Обрадовића, Трлајића, Стојковића, Соларића, Мушицкога и других још многих упокојених и

1 „Автобиографија Никанора Грујића“, Сремски Карловци, 1907, стр. 49—50.