Srpski književni glasnik

Поговор ЧЕХОВЉЕВОЈ ПРИПОВеТЦИ „ДушиИЦцА“. 05

Те тако оде Валаам, не добивши дарова, јер, место да је проклео, он је благословио непријатеље Валакове.

То, што се десило с Валаамом, врло се често дешава и с правим песницима-уметницима. Саблажњавајући се обе. ћањима Валаковим, популарношћу или својим лажним, олако и површно примљеним погледима, песник чак и не види онога анђела, који га задржава и којега види магарица, — па хоће да' проклиње, али ето благосиља.

То се десило и са правим песником.уметником Чеховим, кад је писао ту дивну приповетку „Душица“.

Писац, очевидно, хоће да се насмеје јадном, по његовом мишљењу (али не по песниковом осећању), бићу „Душичином“, која час дели бригу и зебњу Кукина ради његовог :.озоришта, час се опет задубила у интересе дрварске трговине, час опет под утицајем ветеринара сматра за најважнију ствар борбу са' сточном бисерном болешћу, час се, најзад, сва изгубила у интересима граматике и у интересима малога гимназиста у великом качкету. Смешно је и презиме Кукиново, смешна је чак и његова болест и телеграм који извештава о његовој смрти, смешан је и дрварски трговац са својом. озбиљношћу и важношћу, смешан је ветеринар, смешан и дечко, али није смешна, него је света и дивна душа „Душичина“ са својом способношћу да се предаје свим бићем својим ономе кога она воли.

Ја мислим да кад је писац писао „Душицу“, тада је у његовој мисли, али не и у његовом осећању, лебдела нејасна _ представа о новој жени, о њеној равноправности са мушкарцем, развијеној, ученој, која самостално ради не лошије, ако не и боље него мушкарац на корист друштва, — о оној истој жени која је истакла и данас подржава женско питање, — и он је, почевши да пише „Душицу“, хтео да покаже, каква не шреба да буде жена. Валак јавног мнења позивао је Чехова да прокуне слабу, покорну, одану мушкарцу, неразвијену жену, и Чехов је пошао на брдо, и били су већ постављени теоци и овце, али, почевши да говори, песник је благословио оно што је хтео да куне. Бар ја, крај свег дивног, веселог комизма у читавој Чеховљевој приповетци, ја не могу без суза да читам нека места те дивне приче. Мене дира и прича о томе како „Душица“ са потпуним самопрегоревањем воли и Кукина и све оно што воли Кукин, па