Srpski književni glasnik

; ДосаАДА БУДЕ. а | 861

низине осредњег узвишења на коме се он безбрижно извалио, преживајући успомене на ситне своје победе, они, несити пењања, познају мрачну страву кад се гази по последњем врхунцу. Они су засићени од свега што их је пре тога привлачило и чиме се још наслађава стадо простака. Они су искапили пуну чашу земаљских наслада. За њих, од сада, свет је само велика празнина, црно ништавило. А ипак, њихова душа, као да је предодређена за непознати неки напитак, и жедна је више него икада.

Лудаци! узвикује свет пред таким људима. Не би ли их, на против, требало звати јединим правим мудрацима 2 У вртоглавом кретању „расе према тајанственој сврси која је привлачи и коју она не зна, да нису они, ти лудаци, авангарда, управо заустављена у неустрашивоме свом полету, и обузета ужасом пред немим вратима од туча која јој затварају пут, а кроз која би се можда стигао у нади људски живот >

Али је критичан тренутак кад неко створење о целом земаљском животу изјави да је „таштина над таштинама“. Стигавши на границе света, оно сад станује у некој врсти неутралне земље која ретким својим становницима не пружа ни побуде за рад, ни предмете љубави, ни разлоге за живот, ништа ; сем жалосне утехе да нису више жртве обмане. Живот, у овој земљи досаде јесте жива смрт. И разумљиво је што су логични духом, као Буда, хтели да сврше с том глупоми погребном фантазмагоријом. Да, тренутак је критичан ! Тре: нутак највише дилеме: или остати у овој пустињи која раздваја земљу од неба, лишен и једнога и другог, или покушати улазак у надљудски свет. Јер је немогуће натраг се вратити: људскога света је нестало.

Скептици хоће од ове пустиње да створе рај. То је знак да они у њу никад нису улазили. Ма шта они рекли, они бескрајно уживају у земаљском благу које само привидно презиру. И само је игра духа кад они изговарају „чему све тог“ мудраца. Они су аматери досаде, а не њене жртве. Јер ове, или се убију, или актом вере саме себе превазиђу. Трећи се излазак не може наћи. За прве, Бог нека им прими душу! Али други! Шта ли се то десило у њима, те нам је немогуће, ако смо их срели, да сумњамо у бесмртну величину човека > То ће требати да нам рекне неко од њих. Јер залуду наша епоха показује неверицу, она маже своје лице да нико не би