Srpski književni glasnik

~ 4 ЗРЕ мод ПИР АЈ = па ЈЕ тражи => 3

862 Српски Књижевни !|ЛАСНИК.“ видео како она пости и плаче. Она је религиозна у потаји. То ће се видети када нови неки Августин буде имао узвишену скрушеност да јој сасвим гласно проповеда поклоничко путовање своје душе. Каквим крицима радости ће она при- _ мити ову исповест, она, толико изморена својим лицемерством, која само очекује генијално какво сведочење, па да се отво: рено преда привлачности Бога.

Та књига ће нам казати како се догађа прелаз од основне досаде у радост којој нема краја. Она ће нам рећи зашто ови људи, посред свог разочарања, и у самом тренутку када схва: таху ништавост амбиција које их воде, не хтедоше да потврде банкротство света и своје властите банкротство, него су, противно Буди, у пркос свему, рекли животу: Да! И тек што су изјавили велики овај споразум, чудесна врата надљудскога живота се широм отворише пред њима. И досаде није више било.

Најславнији људи вере су прошли кроз ову пустињу угашених таштина. а

Зар није она једини пут којим се стиже вишој религији > Докле се год земаљском благу признаје нека реална вредност (а та су добра нарочито она која немамо у нашој власти), религија је више или мање увек у томе што ми пристајемо да их будемо лишени, јер рачунамо на будућу накнаду: у главном, небо волимо, јер безазлено завидимо земљи. Сасвим је друго нешто религија оних који су, с пуним убеђењем, и једанпут за свагда изјавили речи Проповедникове. Они свету више не завиде. Ужасна јурњава, и можда потребна, људи за богатством оставља их мирне. Они су искусили таштину свега тога. Додуше, једнога дана, гладни, они ће поћи да освајају свет; јер су они из расе освајача, и немају ништа заједничко са сањалима који јуре за химерама. Али пошто свет већ освоје, они и не помишљају да владају над ништавилом, те се одричу власти. Откривши најзад једину истинску вредност, они полетеше да је освоје: „Вечност, вечност, ето једине важне ствари; остало не вреди ни једнога погледа, ни једне мисли“. (Речи Ламнеа бароници Коти,.)

Међутим, они нису бескорисни. Они преображавају свет у исто време када га и одржавају. Додуше, једини посао који вреди у њиховим очима јесте израда бесмртних узоритих дела; али они знају да је једини начин на који се у томе успева: