Srpski književni glasnik

Мр РРА ИЦ Ру А

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 865

личности споредним, унео своје визије лица и ствари, и све то заогрнуо симболистичким и пантеистичким велом, који му је тако омиљен и који он увек око својих дела испреда.

И ево како је ствар развио у четири „слике“.

Прва приказује Лазареву школу, у околини Призрена, пред устанак. Скромна учионица: табла и неколико клупа. За столом, учитељ Лазар; пише на глас матери писмо, пита за своју децу, коју она чува откако су остала без мајке, умирује

је, обећава доћи до Преображења. Међутим, он је неспокојан:

зулуми бесне на све стране, његови другови губе стрпљење, гоне га да устане на оружје. Али „одозго“ непрестано стиже порука: чекајте | И ма да и њега пече исти бол, Лазар их стишава, преклиње да чекају обећани знак. А дотле, да се утеши, прикупља око себе децу, иу њихове младе душе улива заветну мисао. Док се он забавља с децом, један тајанствен човек улази неопажен и на табли нацрта уречени знак : крст и број 1912... Одушевљење, спрема; Лазар се прашта са Косаром, једним девојчетом које је његова мати спасла од Цигана, и које га воли. Она носи Лазаревој мајци писмо, и узима на душу његову децу.

Стара Лазарева кућа, двориште у зеленилу и сунцу. Смирај летњега дана. Лазарева мати Стана и Косара простиру рубље, и страхују. Лазар, који је на челу побуне, намамљен је у заседу, и опкољен у једној кули од Арнаута; њихов ага долази с пратњом његовој кући да му покоље чељад за крвну освету. Стана уверава агу да је њен син још у Сиринићу, у својој школи, и нуди се за таоца. Арнаути је везују и одводе сину, да га на њене очи уморе. Косара остаје сама с децом.

У заседи иза стена, Арнаути вребају Лазара око старе обрване куле, ропћу против аге што им не дели плен, час пуцају, час играју с ханџаром, и потпаљују кулу са свих страна. У том ага доводи Стану, и заповеда, у десетерцу, који чудно звучи у његовим устима: „Развежите Лазареву мајку !“ Најзад, кад ватра обујми кулу, Лазар се појављује на вратима, чађав и крвав у диму и пламену; погођен агиним хитцем, он пружа руке према мајци, узвикне: „Децо моја!“ и пада, испробадан и онакажен од кивних Арнаута. Мати је клонула, окамењена, молећи се Богу. На агино питање, она пориче да је то њен син, и да би га ипак могла целивати, развија пишчеву мисао да је она мати свих који гину, дакле и мати