Srpski književni glasnik

866 Српски Књижевни ГЛАСНИК

овог непознатог. Најзад, она пита агу има ли мајку, и успева да га тиме гане. Он наређује да се Лазарев леш баци на ломачу, а Стану пушта у слободу.

Очевидно, ова сцена, која је Г. Војновићу била те: жиште драме, промаша жељени ефект, због своје развуче-

ности, и због уношења једног другог елемента: мајчиног.

апела на агино саучешће, на његову душу. Њено нагонско

порицање претвара се овде у речиту тираду, коју у таквој

ситуацији није кадра спасти никаква поезија, и никакав симбол. Ова је слика и иначе сва сувише сурова, а сцена пушкарања и сцена с лешем по готову физички неиздржљива.

У четвртој слици, мајка се враћа кући. „Ноћ ведра и тамна без мјесеца. Велика тишина. Тек на часове зацвили далеко у пољу штурак... и још даље други одговара..: и онда је мук још дубљи... јер је у толикоме покоју прозборило најситније створење, а чује га се као да је то глас васионе природе.“ У такву ноћ се враћа мајка сама, носећи у срцу бол свих мајки, и пада изнемогла на праг Лазареве куће, и отвара најзад своју патничку душу. „И звијезде, и штурак, и ноћна птица, и Косара... све је то сад уздржало свој дах. Тмина и шутња васиона“. И кад мајка упире поглед у небо: „Нешто је чудно морало бити у црној зеници свемира, да је Стана хитро спустила главу и пала ничице на земљу... И тад у ноћи не би другог гласа до плача те старице — и те земље,“

Ал' ту мајка одољет не могла...

Она оплакује јунака, дели с Косаром свој бол, исповеда јој своје порицање, и оне обе беже с децом у планину, у слободну српску земљу, у дедовину, испред сутрашњег арнаутског беса.

Кућа остаје пуста, у тајанственом велу ноћи... Али убрзо: „Свијет снова, придворје Вјечнога Свијетла до кога допиру само очи Пјесникове, раствара се пред нама...“ Са свих страна ничу, лепршају се гласови, „шушкави као лишће у првоме повјетарцу зоре“, и душе мртвих ствари извлаче се из бунара, из јоргована, из старе липе, из куће; „бела литија санених појава“, „беле прамовите душе мртвих ств;гри“ лутају у тмини, шапућу, траже становнике опустелог дома, вапију за осветом. Одједном, из угашеног кандила у анђеловим рукама бљесне натприродна светлост, и на мах „надзе-