Srpski književni glasnik

РАИ

Позоришни ПРЕГЛЕД. 367

маљски звуци бризну с висина“, цео се обзор расветли: нестаје ограде, кућице, земље, ноћи... „На врх горе, у божјем

«сунцу, стоји сам Христос... загледао се у свемир... пак гласом

који је Осуда и Слава: „Лазаре, гради вон...“ Сва звона вјечности у један мах зазвонише, топови затутњаше, и величајни хорови божанских и људских поколења запјевају: „Благословен грјади во имја господне !... Осана !...“ Испод брда заталасала се војска, развили барјаци, забљештале сабље, пушке, топови; коњаници језде, трубље зову...“ Народ васкрсава.

То је драма. Њој морају да се учине озбиљне замерке, маколико то било непријатно кад је реч о Г. Иву Војновићу.

Пре свега, требало би бити на чисто с питањем да ли

«се сувише свежа данашњица даје изнети на позорницу. До-

гађаји које песник износи сувише су нам блиски. Они су предигра једне драме чија величина искључује сваки оквир, сваку сцену, можда чак свако уметничко препроизвођење и тумачење, макако оно било надахнуто, поетско и симболично. Заиста, изгледа нам тугаљиво, неприкладно, немогућно, скучити у мали бински оквир још недомашне догађаје наших дана.

То је и сам песник осећао, и да та „кришка живота“

не би била сувише сирова и крвава, он се потрудио да је

прелије извесним симболизмом који му је урођен као сликару и визионару, у жељи да тој „простој историји“ да дубљег и општег значаја. Али отуда је наступило неизбежно коле-

бање у утиску драме, и то нескладно укрштање реализма и

симболизма оставља на гледаоца мучан утисак нечега вештачког и усиљеног.

Затим, сам предмет, лишен радње, није давао грађе за четири дуга чина. И ако дирљива и узвишена, можда баш зато, историја је сувише једноставна да би се дала рашчланити у четири главе. Као гест Нушићевог Кнеза од Семберије, и гест Лазареве мајке, само је један драмски фрагмент. Пренет на сцену, драмски реализован, тај акт моралне јачине губи своју непосредност и драматичност, нарочито кад се онако компликовано интерпретира као што смо видели.

Најзад, или можда пре свега, писац не познаје средину из које узима драму, ни њен оквир. Отуда су његовој творачкој машти подсечена крила, и отуда је она принуђена да узима своје мотиве из друге, треће, шуђе руке. Отуда су његови

55%