Srpski književni glasnik

МОК о: 5 Ра МУ ЋУТА

70 Српски Књижевни Гласник.

није ни јасна ни потпуна. Уз то је и из наше прошлости, као и из садашњости, било подоста појединости заслужних да уђу у оваку књигу, неке од њих и неминовне, па ипак нису унесене. Да је уопште наша страна остала неупотребљена, види се и по томе, што није у читанку унесен ниједан писац Краљевине Србије. Зар је Србија збиља „туђина“, како излази по једној реченици на стр. 312

Друга је замерка стилу и језику. Стил јеу МНОГИМ чланцима врло тежак, а у језику је много речи и израза који никако нису за скромно знање што га могу имати ученици на уласку у школу за коју је ова „Скапка“ спремана. Да на: ведем само један пример. У Мантегацину чланку, на листу и по, врло је много особних имена, непознатих ученицима: (505зећп, Матгзсћа!, Воткћапзеп, Охготад, Сатрпасе, Вајхас, ВЈјашп. Гаусоск, Макфог Мештег, Мојапе, 5са!л, Песајзпе, нити им је изговор обележен, и чести изрази као: „озођио згапје, Које. је теди Копушаотшт : Јегаго ст“, „Мекакуа пароја зкериспа, пароја сииспа Котоз!“, „Уешиа ризаа шади гахиспе пешајоје 1 ћајџапааје“, „Мода је талос (оти и одшт етрпештанспшт рагата“ (сви ови случајеви без икаква објашњења) и т. д.

Други део, по моме уверењу, није оваквој читанци потребан ни као одељак за читање. Да ли је баш од преке потребе за ученике трговачких школа подуже расправљање о питању „Рате роџг | ап“ и о тананим разликама између појединих песничких украса Још треба додати да су дефиниције гдешто недовољне, а врло често замршене и тешке, и да навођени примери нису свуда најподеснији.

Неколико потврда.

На стр. 212 помиње се Марко и. песма о његову орању, па се додаје: „Магод је и тајн уопо јипака, Кој се ђа5 рџшсоот да шисе перпјајеја 1 да Тако 1уакпе пјесоуц (чију г) уођји.“ У истини тежиште је те песме у орању друмова, у Маркову /огунстшву, а никако у некој тамној алегорији. Чланак о песничким украсима, на пример, почиње: „Једпо је уенко ођПјегје дЧостанспе роенке био и (от, о је ада 1 рпхпааја зато опо 510 је Пјеро. Тек је и помје упјетше офкпо сомјек, да зе с итјешоз! пе га! јефпо о Пјерот, пето о зуети 560 пајагтпо пи Жуо, даке ! о тихпоте“ (232), па се истиче тежња за тоталитетом и Аристотелово гледиште о