Srpski književni glasnik

х ~ у ,

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 71

цртању и добрих и лоших људи, наглашује да је боље звати „езбе ска згедууа“ а не „иКгазпа“, и тек се онда прелази на говор о епитету, па и ту, место да се да проста и јасна дефиниција, или најпре наведу примери па из њих она изведе, почиње се фразом: „„5јо зи Јауџ рапдге. 10 зи рпајем рјезшки““ — Тако је гекја једпа зтага роенка“. — Пример за сталнеепитете у народној поезији нису сви најподеснији: гејепо роје ређе је. на пример, него гаупо раје, о5! га забја ређе него Бг! Ка зађЏа, за кишу пре р!аћа него з1 па (ово јој даје нарочито значење), ћ!адпа осога тгко исто није често као Сагпа сога, а уз тоје ћ1/адпа за уч--

"нике амфиболија. — Између поређења и метафоре

(стр. 234) није разлика довољно истакнута. Метафора није само скраћено поређење; између њих је главна разлика у томе, што се код поређења (сотрагано, ротедђа) украсна реч употребљава у правом, код метафоре у пренесеном значењу. — Дефиниција ироније „Којот зе једпо Каде, а 4тисоо пиз!“ (стр. 287) недовољна је, јер то у пуној мери вреди и за алегорију, а у неку руку и за све тропе. — Говорећи о полисиндету Г. Прохаска завршује, пошто је навео навео јелан пример: „О ада је ичја и пази Кпј еупоз! збија геан та 1. ј. рпкадуапје гђије 12 зуак абпјеста Жуоја, цсезјао је оуаКау 58 отатансјић Поцга (стр. 242). — На страни 244, као пример трохејскога ритма, наведени су и овако подељени. стихови:

полове се и последњи делови 3. и 4. стиха, а исто се тако у 2. стиху други део не осећа као два дактила, већ као 3 трохеја:. гарго | 51 де | уојки, баш и ако не одговарају у свему

захтевима за трохеј. — Нетачно је и тврђење: паза је Чакје пагодпа рјезта гоћејзка ! дакшзКка (стр. 244), кад се често могу да нађу и јамби. — На стр. 247 пети стих (Мајоје Пјепе

_ 5уркот (акпи) није у ритму целе песме. — Није потпуно тачно