Srpski književni glasnik

72 Српски Књижевни ГлАСНИК.

да је дужи размер, што је озбиљнији садржај (стр. 248). Може _ ли бити озбиљнијег садржаја од Његошеве песме „Црногорац свемогућем Богу“ и Гундулићева Османа, а толико је песама код самих Дубровчана лакших по садржини, па суу“ дванаестерцу или још у дужем размеру; нити је у свему истинита напомена (стр. 249) да су се „наши стари Дубровчани кроз вијекове држали једнакога размјера и ритма за све пјесништво“, као и да су једанаестерац и дванаестерац подједнако употребљивани, како би излазило по редовима на истој страни. 54 Ри во Иде си тен

т

Трећем одељку („Ромјез! рјезитскћ обика“) мора се учинити неколико озбиљних напомена нарочито због крупнијих | нетачности из историје српске књижевности; уз то и овде вреди она ранија напомена да је много апстрактности, стил местимице тежак, има неразумљивих тумачења и непотребних појединости за ученике којима је ова књига намењена (в. н. пр. стр. 209).

Истаћи ћу само крупније случајеве.

Код следбеника народне поезије и успелих покушаја у подражавању помиње се и Ђура Јакшић (272). Што је поменут Змај и Бранко, добро је и тачно; Јакшић не долази у ред добрих подражавалаца народној поезији.

Тврђење на стр. 274 о развитку наше идеалистичке песме наивно је и нетачно. По њему је наша патриотска лирика прекинута „једним нараштајем, који је пјевао материјалистички и социјалистички, то су пјесници тако зване Омладине (1869-—1880) Ђура Јанковић, Коста Арсеније вићи Јаша Томић“, па се опет идеалистички правац на- | ставља песмама Николе Ђорића, Вл. Јовановића (г |), Милутина, Драгутина и Војислава Илића, и тако даље!

У одељку о развитку епске поезије нема поменутог ниједног српског песника. Бранко Радичевић, Његош, Ђура Јакшић, Јован Суботић могли су се поменути, кад се помињу и слабији хрватски епичари

У говору о роману (стр. 300) Прохаски се, уз ситнију грешку (ла је и М. Видаковић из Угарске), поткрала много