Srpski književni glasnik

СРИ СОЕ КИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

КњигА ХХХ, Број 12. — 16 јун 1913.

НОЋНИ ПРЕПАД.

Лежао сам на бедном кревету, склепаном од полутрулих врата са неке напуштене турске куће у Евџилеру, и пушио. Пушио сам већ двадесету цигарету и испијао не знам коју чашу вина, покушавајући да разгоним чамотињу и неку чудну меланхолију, која ме је притискала као олово. Сан никако није хтео да се смилује на измучене живце, и ја сам се невољно превртао по постељи. Слаб пламичак лампе кроз прљаво стакло једва је осветљавао мрачну и суморну земуницу. Тежак задах на влагу и на нешто труло, као у костурници, тровао је плућа и сваљивао се на груди као мора. Мој посилни Аксентије, завијен у свој шињел и згрчен као пас, лежао је близу самих врата и спавао. У своме болесном бдењу чуо бих с времена на време његов глас: говорио је у сну.

На пољу је била у велико ноћ.

Ох, те новембарске тракијске ноћи: кад дува црноморски ветар, пљушти киша и студен нам мрзне срж у костима!... Те ноћи, у којима са страхом и слутњом полазимо на предстражу, у гробни мрак, у неизвесност, — лутајући по клизавом и мокром земљишту. Ветар нас немилосрдно шиба својим леденим замахом и оштрим као игле кишним капљицама; ноге упадају до чланака у блато и воду ; стропоштавамо

се у напуштене турске ровове ; очи напрегнуто гледају у мрак 56