Srpski književni glasnik

882 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

густ као тесто. Те страшне ноћи, дуге као година, у којима наши војници у својим рововима дрхћу од влаге и зиме, цвиле као мала деца, нервозно се трзају од ненадне свет. лости рефлектора, приљубљују се уз мокре и смрдљиве ескарпе редута, — и најзад, сломљени, измучени и промрзли, падају у летаргичан сан, из кога се многи не буди...

Тек је двадесет пети дан опсаде и ми већ почињемо да осећамо убиствено дејство те грозне војне, Док смо прошлих, октобарских дана прелетали као орлови са Црнога Врха на Овче Поље и маршовали Кратову и Кривој Паланци, — рат нам је изгледао као један фантастичан, заносан и никад не сневан сан. Наше младе душе опијале су се победама; груди су нам пуном снагом дисале ваздух маћедонских гора, иу фијуку граната и манлихерових зрна ми смо слушали тајанствену, давно очекивану, а вечито лепу песму Слободе...

И после тог заноса, после једног ратовања које нам је личило на јуначку епопеју, довели су нас овде у опсаду, под суре грудобране турских форова, у земљу загађених вода, земљу без шума и опустелу, у царство маларије, колере и тифуса... Требало је познати ипак све страхоте рата: оно невидљиво чудовиште које нечујним корацима корача преко људских лешева, гаца по локвама крви, и својим полипским рукама сеје смрт по рововима, земуницама и пољским болницама... Ситна, густа киша ударала је по земљаном крову моје земунице, и ја сам слушао како ветар бесно дрма крилима војничких шатора, којима су покривене влажне рупе за становање. Чинило се као да невидљиве руке хиљадама прутова шибају по мокром и дебелом платну. И кроз ту немирну ноћ, која собом у овим нездравим пољима доноси мучење за душу, несаницу и тешке слутње, — чуло се хрипање, дубоки кашаљ и јечање по нашем логору. Изгледало је да у овој ноћи духова и привиђења хиљаде сахрањених људи буде се у својим гробницама, и да се из њих разлеже потмуло клопарање костију и мртвачких сандука. И поред свију грозота које собом стварају топови и бајонет, ипак на живце најстрашније утиче, | кад ноћу чујете ово хрипање и кашаљ тих живих сахрањених људи. Из сваког шатора и земунице трепери јадна светлост лојане свећице или примитивне лампе, шушти натрула и мокра слама, чује се пригушен разговор или мукла, суморна песма, —