Srpski književni glasnik

=

884 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Писак моје пиштаљке биће знак за полазак. Сад је тачно једанаест часова, — сравните! Нека нам је Бог на помоћи. Дајте да се поздравимо, ми се у овој поганој ноћи више нећемо моћи да видимо.

Ја сам зачуђено гледао тога плавог мирног човека, који иначе није никад био сентиметалан. Његове плаве очи гледале су те вечери некако тужно и болећиво у нас четворицу, и рука његова топло и снажно је стискала наше, кад смо се праштали.

Отишао сам својој чети и позвао оба водна официра и подофицире. Наредио сам да се људи без велике ларме избуде и да се спреме за покрет.

— Нека седе у својим земуницама у пуној спреми и са оружјем. Немојте им говорити ништа о нападу. На знак ко-_ мандачтове пиштаљке изведите своје водове на линију нашег главног положаја. Одатле ће се чета развити за покрет.

Нисам хтео нарочито да обавештавам своје војнике шта ћемо ноћас радити. Знао сам да дуго чекање, неизвесност и запетост од очекивања изнурава до последњих граница и ствара страшну малаксалост воље. Живци тих људи и иначе су искидани од дугога бдења на предстражама, стално трзани експлозијама граната и шрапнела којима нас противник обилно засипа, — и нашто онда да им још и ја стварам неколико страшних часова, који претходе поласку у смртг!..

Поставио сам стражара пред земуницом и завукао се понова у тај мемљиви гроб живих мртваца.

И тад је дошло оно што је немогуће описати ни испричати. Настали су минути дугачки као сати, а сати се отезали као вечност. На одмор се није могло ни мислити. Цигару за цигаром сам механички пушио, палећи једну на ватри друге. Кидао сам листове из ратног блока и писао писма; прегледао по стоти пут свој револвер, шетао погрбљен у ниском простору и наређивао Аксентију шта да ми спреми у торбу.

— Метуо сам завој за ране, флашицу коњака и муницију за револвер. Друго ви ништа и не треба. Ово је да Бог сачува! Од како дођосмо у ово једренско поље, не дадоше нам још да се одморимо. И за кога све то»! Сигурно ће твоја њива, Аксо, бити већа ако ови Бугари добију Једрене! Ако ти не треба, хоће! Него се ви пазите, господине соручниче! Немојте као прошли пут. Кад легну војници, ле-