Srpski književni glasnik

586 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Кокошари левачки, мечке сељачке! Дижите се из тог блата и тих рупчага, иначе ћу вас све стрељати !, — грдио је пуним грудима честити Бригада, који је ипак имао највише љубави за своје људе и једну лудачку храброст у срцу.

Ситна кишица падала је одмереним темпом и ветар се лагано стишавао. Осећао сам како ми капа и шињел отежавају од воде. која се у њих упија. Испред себе, у рововима, слушам шапат војника, који нагађају циљ ове ноћне узбуне.

Шта ли чекамо сада, Боже мој

Тамо испред нас далеко, где су нам предстраже, засветли по који пут пламен прикривене ватрице, зачује се отегнути узвик кога залуталог војника или усамљени пуцањ пушке. Какав стражар, усамљен и уплашен слутњом или привиђењем, гађа из своје пушке негде у густи мрак...

Најзад, ненадно и као електрична варница нагло засветли десно од наших положаја један румен и жућкаст колут светлости. То је далеко, чак тамо где се Марица подмукло и нечујно провлачи кроз редове врба, топола и бескрајних дудињака. Затим се разли по ноћи топовски пуцањ, отегнут и потмуо као подземна тутњава. После њега други, _ трећи, четврти, — док са те стране не загрме једна развучена, непрекидна канонада.

Код нас се осети намах комешање. Слутили смо да ћемо сад и ми напред.

Три отегнута писка из пиштаљке, који су нам пролетели крај ушију као звук Јерихонске трубе, јављали су нам: да крећемо.

Као авети, нечујно и опрезно, изађоше из ровова две стотине људи. Спуштајући се благом косом у поток КараСмаил, развијали су се моји водови у стрељачке стројеве. Како је била ноћ непровидна и терен без иједне уочљиве тачке, људи су ишли чврсто збијени један уз другдбга. Напред смо тек наслућивали наше патроле, које су се као дивље мачке пробијале кроз мрак. Чули смо шљапкање цокула по барицама и довикивање вође патроле, које је личило на шапутање духова.

— Пст! Држи право, тамо су предстраже !...

Заборављали смо тада на сав умор, на неспаване ноћи, на болове у ногама, прсима и промрзлим рукама. Пушке се