Srpski književni glasnik

НОЋНИ ПРЕПАЛ. 887

грчевито притезала уз бедра и дрхтавим рукама пипао се оштар као змија нож, да би се уверило стоји ли добро учвршћен на пев.

По неком урођеном нагону свако од нас осећао је да ће иза овога доћи један страшан олуј, који ће нас завитлати, треснути као поносите борове и развејати наше снове, надања, очекивања, као сапунске мехурове.

Прошли смо линије наших мртвих стража, где су нас чекале мрачне, тамне гомиле, у којима никога не распознавасмо. Био је то наш први батаљон. И у брзом пролазу дозивасмо по имену другове своје, рођаке, комшије са села. Неми стисак руку, топла жеља за успех, загрљај са оданим , пријатељем, — били су можда последњи опроштај. Опроштај уграбљен као пред смрт !...

На фронту стражарских одељења заустављају се дуги стрељачки стројеви наши, чутурице се мећу у торбице да не звецкају, чује се отварање затварача на пушкама и шкрипа шаржера који своје метке спуштају у магацине пушчане. Пе. шеви од шињела загрћу се, шајкаче се набијају на уши, притежу се пређице на цокулама и кајиши на опанцима. Дотрчава до мене ордонанс, усплахирен, задуван.

— Јесте ли ви командир четврте чете» Маредио је командант да крећете напред.

Не видим му лица, — видим само једну тамну људску прилику и чујем његов шапат.

Полазимо напред.

Од прилике смо на четири стотине метара од турских предстража.

Тамо код њих не види се ништа, чујемо само звецкање ножа код њихових стражара.

Прикрадамо се као змије, пузећи и ослањајући се левом руком на мокру, блатњаву земљу. Вероватно прелазимо преко какве њиве, јер осећамо како нам се оштра стрњика забада у дланове и нешто топло, густо капље из наших прстију. Покушавамо. да не пустимо од себе ни уздаха. Кашаљ угушујемо још у самим грудима; вучемо се по земљи да не бисмо ногама газили по стрњици, која пуцкара.

— Стој! Пет! Пст! Лези доле !

Три кратка пуцња, али не из пушке, и у небо сукнуше млазеви црвене светлости од ракетли.

пе аи и Ници

тен + ~ “

с = У