Srpski književni glasnik

888 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Опазили су нас, осетили.

Турске предстраже ракетлама су јављале форовима да се ми приближујемо.

И тад као огромно сунце блесну са фора Карађоз-Табије рефлектор. Његова силна светлост, ненадна и издајничка, засену нам очи, збуни нас.

Лежећи на мокрој њиви, припијали смо се уз земљу својим телима, износећи пушке на гошов с

Тад испред нас прсну нешто огромно, забљешта бенгалском светлошћу, учини нам се да гром пуче и засуше нас читаве гомиле земље, песка и камења. Преко наших глава полетеше парчад гранате са фијуком од кога нам се крв у жилама следи.

После прве гранате долетела је друга, па онда читав рој...

Како само знају овако тачно одстојање и место где смог!

— Напред!

Један узан, али бескрајно дугачак пламен севну испред нас, као да из земље излази. Њихова пешадија отвара брзу паљбу. |

Рефлектори, једни са фора а други са минарета Селимове Џамије, светле трајном, јаком светлошћу и ми видимо испред нас како се црни злогласна и крвава Могила.

Десно од нас, тамо где је наша Дунавска дивизија, артиљеријска канонада постаје све бешња. |

Око нас пршти земља од хиљаде турских зрна, граната.

и шрапнела.

Према светлости рефлектора видимо како поједини рањени војници стиснутих зуба привијају ране.

Осећа се задах, онај карактеристичан задах људског меса и крви, — који удара на нешто кисело, устајало.

— Нико пушку не сме опалити. Удрите само ножем. Трком, марш ! |

И без реда, у гомилама, са лудом брзином коју ствара близина смрти и нагон самоодржања, сјурише се чете, водови и десетине, турским рововима.

Тад нисам видео ништа испред себе. Грчевито сам стезао у руци револвер и измешан са војницима јурио напред. Чуо сам око себе дивљачко, животињско јаукање, грозну псовку и звук ножа који се зарива у меко месо људско и шкрипи ударајући у ребра или рамена.