Srpski književni glasnik

:

НОЋНИ ПРЕПАД. 889

Чуо сам још последњи пут једну експлозију, која ми је потресла све живце и мозак. Згтим сам осетио да ме нешто гуши, налик на запаљени сумпор, и један силан потрес бацио ме је на земљу...

Кад сам отворио очи, већ је било почињало да свиће. Далеко тамо преко многобројних једренских минарета, на истоку, оцртавала се на хоризонту једна бела, млечна пруга.

— Одступили су, господине поручниче, одступили ! Ено их горе, где се укопавају, — чујем крај себе глас мога по силног Аксентија. Вас је само убила земља, хвала Господу! Ево вам мало коњака, — и његова топла сељачка рука приноси ми устима стакленце са снажним пићем.

И као последњи одјек крвавог ноћног похода, чула се још по која пушка или је који усамљени топ слао смрт из

своје дуге цеви оним гомилицама непријатеља које су се

пркосно држале на неколико стотина метара од нас. Негде у мојој близини један болничар је ножем парао

'чакшире моме трубачу Јанку, да му привије размрскану ногу.

— Не мари то ништа, побратиме, — теши га болничар. — Море, кад је глава остала читава, а ногу нек носи

ђаво! Него имаш ли цигару дувана» — И шкрипање зуба „Јанкових хоће да сакрије јаук, који му се отима из груди,

док му младићско, свеже лице облива мртвачко бледило... Милутин ЈОВАНОВИЋ.

ДИВЉАК. (6) Једне лијепе ноћи. кад је уљегла у своју собу и, узевши

књигу, пошла према љуљашци-столици да чита, застаде узгред према прозору и немарно погледа напоље, на улицу. И учини

јој се као да на другој страни, на ивици широког тротоара,

"стоји мушка прилика и непрестано блене у прозоре. Примаче "се, погледа боље. Познаде Поповића. Њој дође да врисне од

радости, да викне и узбуни читаву кућу, те нагло, не оклијевајући, одгурну лагану завјесу и прихвати за штекавицу да

отвори прозор... ега за час нестаде.. Нестаде га као да

утону у воду, као да пропаде. Није могла видјети ни куд је

„измакао, ни како је измакао.