Srpski književni glasnik
уто
~“
устттеу >".
МР у
РРА
ТУРСКУ Ре
ПРИ РИ РЦ
Ра ИВ ===> ~
ОЦЕНЕ и Прикази. 73
крупнија: он тврди да се „стари Милован Видаковић“ придружио Богобоју Атанацковићу и Јакову Игњатовићу, и ако
_је он умро пре почетка рада и Игњатовићева и Атанацкови-
ћева. Није тачно ни тврђење (305) да се у српској књижевности јавља нашурализам у причама Јанка Веселиновића и Матавуља, нити је „класични писац из народа“ Милорад Шапчавин (стр. 306), нити је Стеван Сремац уопште писац из народа у оном смислу који се на тој истој страни наглашује, нити је Л. Лазаревић „разас зеозке иптеП сепсе“ (стр. 806), још мање се писци нижу оним редом који је на 306 и 307 стр. изнесен, а понајмање је Јанко Веселиновић „ћитоп!5Нек р1зас“.
На странама о развоју драме Змаја није ни требало помињати као драмског писца (334), од Ћоровића се могло што друго поменути, а не само Гјиђототап из 1891 године, Нушићева драма је нетачно наведена (Ма рисии), Трифковићево поменуто дело није најбоље (5Кој5! падхопик) и др. а кад
"је већ помињана модерна драма, онда је из српске нове књи-
жевности могао бити споменут још ко уз Нушића.
На завршетку приказа морам истаћи даје писац књигу, што се тиче чистоте језика, правописа и штампања, врло паж“ љиво спремио и у угледну облику пустио у свет. Она има у себи мало више од онога што је имала некадашња митофилска школа:
„да у свакој ситници народне и уметничке литературе види
што крупно и да и ученицима најчешће пружа сува, дубока и озбиљна тумачења и најобичнијих песничких речи. То је отежава и чини сувљом него што треба да буде оваква књига,
и њен ће успех бити већи ако у другом издању буде што
__мање личила на старинске уџбенике. Кад се то издање буде
~
СМИТ ну ~ ИРА у у
спремало, морају се подаци о српској књижевности боље спојити са хрватским делом и подврћи оштријој ревизији.
=> ЈЕРЕМИЈА ЖИВАНОВИЋ.
" Вељко Милићевић: БеспуЋЕ. Сарајево, 1912.
"Г. Вељко Милићевић је добро учинио што је у засебној књизи издао „Беспуће“, овећу приповетку — или „краћи роман“ како је сам назива, — која је првобитно изишла у „Српском Књижевном Гласнику“ за 1906 годину (књ. ХУМ. Приповетка, поред једне нове главе, УМ], готово сасвим је онаква