Srpski književni glasnik

.

ДИВЉАК. 897

И ако је прије неколико дана видио како се забавља и сашаптава са бароном, ипак је сам себе варао и обмањивао да то није озбиљно, да је само из ината. Николина напомена пецну га, опржи, убоде. Није могао више с њиме остати у соби, а да га не напане, не увриједи, не удари. Није ли га баш сам Никола хтио понизити, наругати се 2... Није ли оним хтио казати! „видиш ли колико си ситан, јадан 2... Свакога воли, сваком приступа, а само тебе одбија и презире 2...“

Младен одхукну и, окренувши се према кући, стиснутом шаком попријети Николи... Затим пође...

— Ено га! — готово на глас викну, опазивши у помрчини, пред началниковом кућом, једну људску прилику, која је издалека сличила једној големој бундеви. — Он је!..

Познаде барона. Стојао је на улици, онако трбушат, кратковрат, са рукама у џеповима и дебелом цигаром међу зубима. Гледао је изнад себе у високи, широм растворени прозор, на коме је, наслоњена на топле, пернате јастуке а огрнута лаким исплетеним шалом, стајала Љубица. Док се поред главе јој, као подерана заставица, лепршао један крај завјесе и ударао је по свиленој, распуштеној коси, она је говорила нешто, причала, а меки, звонки глас 'разлијевао се, дрхтао и топио у помрчини. Слушајући, Младен осјети како га нешто пошкакљи под грлом, по прсима као да се прели млаз студене воде, лака дрхтавица обузе га... Једним широким, злобним погледом обухвати их обоје и, испрсивши сеи раширивши лактове, као да хтједе јурнути, кидисати.

— Змијо! — шикну пригушено, пакосно, стењући.

И као шегрче које је разбило туђ прозор, окрену сеи потрча, побјеже без обзира. Бјежи, трчи, иде, а глас онај, јасан, топао, мекан тлас непрестано му звони у ушима, од. лијеже и као да се руга, руга ..

— Змија! — узвикну и опет дочепавши се своје баште и уморан, немоћан паде по тлима, а велика кудрава коса ра> засу се по трави, помијеша се с њоме. Мокра, овлажена трава накваси му чело, образе руке... То као да га освијести мало... Опет се подиже држећи се за расцвјетани лехандер који га засу ситним мирисавим цвијетом, стресе се и некако постиђено погледа унаоколо. Припази: гледа ли га когод 2... Није било никога... Само подаље, у началниковој башти, ширила се поносно и као ругала се голема, расцвјетана ружа, љЉу-

ода