Srpski književni glasnik

74 Српски Књижевни Гласник.

каква је пре шест година изишла. Без овог новог издања

Г. Милићевић је био у опасности да готовс буде заборав љен као писац.

Случај Г. Милићевића је занимљив. Он је почео писати још врло млад, као петнаестогодишњи дечко, 1901 у „МПадој НгуајаКој“. 1903 јавио се у „Српском Књижевном Гласнику“, и то је био најмлађи сарадник којега је овај часопис икада имао. Његови први радови, „Мртви Живот“, „Беспуће“, ,Вихор“, привлачили су пажњу зрелошћу мисли и извесним књижевним ставом, и на њега се одмах полагало као на једну

од младих нада српске књижевности. Он је отпочео добро“

као ретко ко, и према првим његовим радовима веровало се у његову лепу књижевну будућност. Али Г. Милићевић је застао тек што је поче ићи. и десило му се оно што је најопасније за једнога писца: отишао је у новинаре. Књижевност је готово сасвим напустио, и тек са времена на време

јављао се каквом мањом приповетком. Тђегове новије при-

поветке знатно су заостајале за првима, некоје, пак, као „Црне Ријеке“, „Анархиста“, „Сентиментална авантура Андрије Тадића“, сасвим су слабе. Откуда и зашто тор На то би се

могло дати неколико одговора, који један други не искљу“

чују. Али стоји чињеница да је Г. Вељко Милићевић боље писао када му је било око двадесет година но што пише сала када се приближује тридесетој, — критичној години када се човек или ломи или стаје на чврсте ноге.

„Беспуће“ је тешка, суморна приповетка, за коју је тешко.

замислити да је изишла из пера врло млада човека. Писац је са прага живота видео животне тмине и ругобе, и много више предосећао, предвиђао а нагађао но што је преживео, видео и разумео. То је више морална аутопсија једног сувременог младог Србина, којега је велика варош — као и Ива По: лића у Ћипиковом роману „За крухом“ — помела, исушила и као исцеђен лимун одбацила у његов суморни завичај, на обалу Уне. Он се вратио у свој забачени родни крај и у мемљиву родну кућу, и тамо се „сакрио од живота.“ Цела приповетка је детаљно излагање оболеле воље, чамљења и мутних стања свести Гавре Ђаковића, невеселога јунака ове невеселе приче Он је сасушени плод на др: вету цивилизације, млади старац који је душевно умро пре но што је и почео живети. Његов случај је ово:

аса ава овса о саавсава оииа отак. баш. =__ ____-“ - -_