Srpski književni glasnik

РИТУ"

ја Еј

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. уз

„овако кад му је умрла воља за све, кад не може да се снађе, кгд нема снаге да се тражи, ни смјелости да се држи, кад га је укочила и скаменила мемла и чама једне плитке средине, он се осјећао тако сам, одвојен од свега, као у једној страшној бескрајној пустињи без хоризоната. Гурнули су га у школе да буде господин, одвојили га од земље и народа, спријечили га да ухвати корјена у земљи из које је изникао, гурнули га у један живот у који кад је загледао, он се згрозио, ужаснуо, тргнуо. И пошао је натраг кад већ више мостова није било: у онај живот није се усудио да уђе, а овај други постао у је неприступан. И он је застао, остао тако стојећи, не идући ни напријед ни натраг, с презривим осмјехом према себи, са рукама на леђима, осјећајући горко сву биједу и глупост свога положаја.“ (Стр. 78).

По тим редовима дало би се извести да је Г. Милиће. вић — који је доцније стекао извесне социолошке претенсије,

- не много разумне, у осталом — хтео да развије познату идеју

о „декласираним“, коју је Морис Барес развијао у „Гез Пе. тасте5“, Вјенцеслав Новак у „Титу Дорчићу“, Г. Милутин Ускоковић у „Дошљацима“. Али као и Г. Ускоковић, он је више дао дело моралног посматрања, психолошке анализе, рашчлањавања наизменичних стања свести једнога бедног младог неврастеничара. Његов јунак не пати зато што је из „корена истргнут“, но просто зато што је пометен, „по: несен па упуштен“, ориенталски „бадаваџија“ и словенски мрљавац, који своју урођену лењосг, неспособност и нерад прикрива свакојаким „проблемима“.

Јунак није ни мало симпатичан. Он је од оних себичних болесника који ништа друго не мисле до само о себи, и који цео свет гледају кроз своју физичку и моралну беду. Он чини утисак оних индијских факира који век проведу гледајући у свој пупак. Г. Вељко Милићевић није успео да нам свог кукавног јунака представи као жртву једног тешког социјалног преображаја, прилагођавања једне младе расе условима модернога живота. Али Г. Милићевић ако није успео као социолог, успео је као писац. Он је метнуо свога јунака на анатомски сто, и пред нашим очима стао сећи сав његов морални организам, разголићавати целу његову душу, рашчлањавати сваку његову помисао, бацати пуну светлост анализе у све мрачне кутове његове хаогичне душе. Са неким туж-