Srpski književni glasnik

> ма де СВ А ЕВА НИ ,

76 Српски Књижевни Гласник.

ним задовољством он се заустављао на моралној беди свога јунака, наглашававао болни неред у његовој души и из: лагао све његове душевне ране. Он се хотимично и свирепо зауставља, као да ножем дуби већ отворене ране. Ме: стимично та оштра анализа чини тежак утисак, али је посао . рађен са таквом ладном храброшћу, са таквом сигурношћу руке, са таквом продирном интелигенцијом, да све то задивљава код младог човека од двадесет година. У целој нашој најно: вијој књижевности тешко је наћи тако потпуну, удубљену, свестрану анализу безвољности и физиолошког умора од живота. .

Свом својом садржином и основним тоном којим је задахнуто, „Беспуће“ припада оном периоду песимистичне клонулости и неврастеније, који је владао у нашој књижевности почетком ХХ века — периоду када је Иван Мештровић у мра" мору стао проповедати „Нејуначкоме времену у пркос“. Но како књижевне струје брзо пролазе! Данас, у добу вере у живот и напор, снажног стваралачког националног оптимизма, тако сјајно оправданог последњим великим догађајима, „Беспуће“, мрачна слика једног „туробног, замишљеног, разочараног човјека“, који, као совуљага од сунца, бежи од живота, та црна и тешка поема животног умора и безнадежности, · чини утисак нечег старог, прошлог и далеког !

Иначе, сама приповетка је добро срочена, складно развијена, писана књижевно, каткад са толико књижевне речитости да човек зажели више простоте и непосредности, а мање ритмично нанизаних одабраних речи. Г. Вељко Милићевић води рачуна о стилу, и пише добро, чудновато добро за једног. почетника. (Стил у приповетци није мењан). — Примера ради, неколико места. |

Необично га је нешто дирнуло у души, и читаво тијело стресло му се неком стрепњом кад је опазио да се стари јаблан више куће осушио. Он га памти и воли још из детињства, ради његових витких, зеленкастих шибљика, његовог бледуњавог, уског лишћа, његовог звиског шума под вјетром, ради гнијезда која сједе међу његовим рашљама, ради оног бујног и гласног живота међу његовим гранама. А сада га је гледао како је сув и пуст, остарио, поцрнио_ и оронуе, како се немоћно испиње својим сурим стаблом; вјетар чудновато шуми у његовим гранама које клепћу тупим и сувим звуком под вјетром и откидају се и падају, ломећи се о тврду земљу. И у томе ударању умрлих грана он је наслућивао један самртнички ропац (стр. 49). Зи