Srpski književni glasnik

““

%

УНИ ЦМ о Ета

|

(ап УУ Ра РА ШИ МИ РА МЕР РОНА ИН УМРИ а

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. ск7

Има, поред осталих лепих описа, и једна жива и речита слика реке Уне, у чијем кориту се огледа недогледна беда сељакова.

„обавија се око брежуљака, засијаних златуњавим јечмом, ниском и ријетком пшеницом и зеленом бујном зоби, вијуга преко поља, с обалама зараслим у врбе које натапају своје сјене и повијене, погнуте гране у води, шуми кроз сјеновите шуме и бучи разбијајући се о голе, оштре, тврде кршеве, и тече брзо, срдито и немоћно, збијена и стијешњена, док стијење пара и реже својим оштрим ртовима њезину глатку стаклену пут.

дапљусне га кадгод млаз сељачког живота из тих малих, неједнаких кућа. обиљежених муком и потребом, из којих дише биједа и сиротиња; заталаса се понекад у њима нешто мучно што дави; радници у туђини јављају да нема посла: рад стао, глад притисла ; запомажу да им се од куће штогод пошље, док гладна кућа ишчекује помоћи од њих; замре и оно тужно весеље над животом, ма какав био; заћуте неродне оранице, зауставе се и престану да се окрећу витлови, док Уна пролази мирно и спокојно.

Или у пролеће, кад се разлијежу кавге над стопом преоране земље: он разумије ону луду, очајну љубав према земљи, над којом сељак, огрезао у тешком зноју, сатире свој живот и своју снагу; бочи се и носи с њом — у борби која замара, раздире руке, откида нокте и набија жуљеве на дланове, — да извади, отме, истргне из ње комад сувог, мршавог круха за се и за дјецу; у ту земљу он сахрањује своје мисли, наде, бриге и стрепње, и он је не да, јер је воли себичном, грубом љубављу, што је његова. Обневиде очи и узаври крв, замахне проштац и одјекне негдје у пољу кубура кремењача. И ударају цестом по војнички чизме жандарма, тресу им се перјанице, бљескају бајонети. А пред њима, у крви која се са главе сциједила на кошуљу, с рукама у тврдим лиеичинама, поелушно, оборене главе, корача сељак. (стр. 54—56).

„Беспуће“ није само један сјајан почетак, обећање једног књижевног талента, но и добар књижеван посао. Али то не треба да буде последња реч овога још младога писца који је тако добро почео. Г. Милићевић још млад, и тешко је веровати да је његова књижевна каријера завршена. Прерађивање и подгрејање старах ствари, то је посао исцрпених писаца који немају шта више да кажу. Надајмо се да ће криза која се опажа у књижевном раду Г. Милићевића срећно проћи, да ће он, са више воље, амбиције и снаге, поново наћи сама себе, и, напредујући и усавршујући се, давати још боље и зрелије ствари но што су његове ваљане књи-

жевне првине. | Ј06.