Srpski književni glasnik

б Српски Књижевни ГЛАСНИК.

лисних папрата овде-онде тек зацаклила тануцка и притајена вода, он звижну јаче и цвркну језиком у знак да ће ту да се заустави. Кучка из далека лану неколико пута јаче, као да је разумела свог господара, па настави своје убрзано и високо кефћање.

Но тек што је шумар хтео да седне на маховину и да, наслоњен о једну букву, опружи ноге у сурдулију и прегледа фишеке у обим цевима, сваке сигурности ради, кад недалеко од њега зашушта нешто, као да се неко, човек ли је стока ли је, прикрада. Тако се шуња лис, дивљи мачак или човек.

Прока скочи, али још није дошао за букву, кад се на петнаест метара између два граба указа Пипа. Пружио главу као кроз врата и звера на све стране, а у руци му она бадрљица-пушка. Прока стеже зубе, пребледе и — так-так ! одапе пушку. У исти час, и хитрином саме шумске звери, прену се и Пипа. За један има обојица дигоше пушке и скло: нише се сваки иза једног широког дебла.

Тишина. Натруло летошње лишће воња на прокисло вино и на гљиве. Шума дише огромним дахом силне катедрале, где су усправна, глатка стабла ступови, а једна у другу уплетене крошње сводови. Далеко негде изумире ситни лавеж, као муха на високом окну.

Ова два човека се припише уз дебла као два риса уз рашље, само им се црне округла пушчана уста и на њима се сјаје два нетрептава ока. Као ноћу на тавану пожарна искра, у Проки тиња, расте и разбуктава се бес и мржња баш због ове глухе, зелене тишине и ове затегнуте живе непокретности.

— Спусти пушку, Пипо, и оди овамо!

Пипа се не креће и не говори.

— Све ти је узалуд, долијао си. Предај се боље с миром, јер ћу те иначе уцмекати к'о кера !

— Пипо, нећеш умаћи. Чекаћу те до сутра овако. Не можеш се искобељати. Ако ми предаш пушку, пустићу те.

— Пипо, оца ти раубшицерског, што си се увуко сад као лоћа! Дед сад изађи, кукавицо, пред мене, ако смеш!

Прока је дрхтао од љутине. Не могавши се савладати, искочи иза дрвета и удари се у прса.