Srpski književni glasnik

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

НОВА СЕРИЈА, Књига 1, број 1. — 1. септембра 1920.

ПАУЧИНА.

__ — Не волиш ме вишег — говорила је, замишљено и тихо, стојећи на сред собе, жена средњих година, гледајући кроз отворен прозор у небо, док су јој у очима севале слабе, А малаксале муње.

#: Он је седео у наслоњачи, сипао из ибрика чај у високу, – необичну чашу, и ћутао.

ти У дворишту, великом, мрачном од дрвета дворишту ста_ринске куће у којој је она сама становала, довршавао се окгобарски дан. Фијук ветра се превртао и шибао као старе – метле оголело грање, неко се у дну авлије љутио што не може – ватру да упири, тромо, индиферентно небо је испустило сунце оиз руку.

ЊЕ — Кажи ми како си осетио да ме више не волиш“ n Tana је она даље, нагнута сада над њим с леђа, купајући лице своје у густој његовој коси, црној и проседој, гргуравој у широким таласима.

i Човек је опет пречуо тихе, као без емоције изговорене речи женине. Осетио је да му се у глави креће мисао која обећава да ће га из момента удаљити и расејати, и било му је мило. Али га је још пре мисли расејао неки чудан облак, који теглио као да је жив, тањио и кидао и напослетку се расуљао у тако фине парице и маље, да је сасвим нестао. Та рна, естетична трансформација необично је забављала пека. Али га је, одједаред, узнемирила друга појава. Грактање

~,

и