Srpski književni glasnik

47 b VU ON

<a _ =

556 Српски Књижевни Гласник.

цео свет, „јер свак мисли да зна шта је лепо, сматрајући. простодушно да је лепо оно што се за њега лепи, што се. њему допада.“ После тога увода, Председник Српске Краљевске Академије наставио је овим речима свој приказ Г. Јовановићева рада и Г. Јовановићевих заслуга: | 4 „Г. Ђорђе Јовановић је код нас, у доскорашњој Краље- || вини Србији, најстарији мајстор вајарске вештине; он ју је | први овде започео, најдуже обделавао и највише разгранао. · Збирка његових рукотвора броји, ваљда, до шездесет пред- | мета. У њој су представљене све врсте вајарства: велики | споменици, статуе и статуете, попрсја, маске, портрети, плакете, медаљони и медаље; ту су, дакле, дела и монументалне || и декоративне, и чисте и примењене уметности. Он је израдио | споменике свима главним фазама историјске Српске Епо- | пеје: херојима на Косову, на Тимоку, на Љубићу, и на Куманову. У његовој повеликој галерији знаменитих Срба“ новога доба истичу се попрсја Вука Караџића, Бранка Радичевића, Змаја Јована Јовановића, Љубомира Ненадовића, Стојана Новаковића, Милована Глишића, и других. Ми српски природњаци и академици захвални смо му што је за потом- || ство израдио статуу нашега учитеља Јосифа Панчића, првога ( Председника Српске Краљевске Академије и оснивача јеста- ' ственичке науке у Србији... Г. Јовановић је вајарску вештину | изучавао у одличним уметничким школама: у Бечу, Минхену и || Паризу. Најдуже се задржао и највише радио у париској школи јамачно стога што му се француска скулптура највише допала, || што су париски музеји најбогатији светским урнек-делима, и | што је париски уметнички Салон сваке године излагао изобиље нових лепота по свима гранама уметности. Он је, дакле, 7 ученик француских вајара, чији су радови у модерној скулп- | тури заузели прво место. Он је ученик оне школе која тражи | лепоту у природи и тежи да је верно а по могућству и што 1 лепше представи. — Г. Александар Доршан, пошто га је недавно посетио у његовој радионици, пише: „Г. Јовановић није | изневерио дух у коме смо били школовани. Осетио сам да се у | његовој радионици наставља традиција Рида, Клодијона, Бариа, ~

Карпоа, Фремјеа, Далуа, Шапиа, а нешто мање и Родена. Он је |

44) 2 0

остао веран школи која се увек чувала од претераности и којом | су управљали класични учитељи. Нашу ведру мирноћу нису 7 поколебали ни тобегл 57ује, ни китајлуци, ни имитације јапан- ~

ској уметности, ни „нео-египћанизам“. Свуда смо ми тражили праву меру. Миран став претпостављали смо грчевитом по- | крету. Ми смо увек волелу линије обле, а не „ћошкове“. 7 Грудили смо се да представимо израз духа више него ли | ускулатуру. Волели смо ону слободу која нам је допуштала | да у неком виду заклонимо месину, место да је истичемо.“. „И одиста, наставља Г. Жујевић, на мермерним и брон- заним представама драгих нам личности из Српскога Пан-