Srpski književni glasnik

Белешке. 557

теона које је Г. Јовановић израдио, ми нећемо наћи хистеричних грчева, каталептичких поза, микро- макро- плати- и стеноцефалије, нити других намерних деформација људске лобање, трупа, руку, ногу, којима обилују радови ученика нове школе, немачкога порекла, која је пуна надменога са'жаљења, ако не и презрења спрам класичних академија умет' ности. Г. Арман Дајо, који је писао и о српској уметности и · уметницима, тврди да карактеристика уметности Г. Јовано–вића јесте та, што он тражи хармонију покрета, деликатност | рељефа, и простоту линија. Фигуре су му врло живе, групе ЈЕ [у лепоме ритму, а бисте пуне живота. „Г. Јовановић је имао могућности да више пута своје радове излаже у париском Салону, где је неколико пута И Ерани медаљама од оборонзе, од сребра, од злата. „Неки од ШТ тих радова, тврди Г. Доршан, задржаће му лепу успомену у аналима уметничког живота у Француској.“ Ипак зато, Г. Јова“ новић је остао уметник скроман, веран одмерености, са једином жељом да у српском роду што више одомаћи нормалну ШТ уметност... Ја ћу завршити споменом једне мале, интимне визије г. Јовановића, која ме је више но и једно његово дело трог нула када сам је први пут угледао, која ми се и у овом | с тренутку приказује и буди у мени једно сетно осећање. То је онај његов Погинули на Пољу Часши. Као што је наш | | велики уметник Мештровић, по моме немеродавном мишљењу,

A

самога себе надмашио јер је себе правога открио у кипу своје Мајке, тако је, по моме осећању, наш данашњи друг “ Ђорђе Јовановић себе најбоље изразио у лику вечног санка свога сина погинулог заиста на „пољу части“ у Француској, | за њу, за Србију, за Човечанство. „Моделишући главу мла| дога јунака (понављам са Г. Доршаном), он је длету поверио _ цео свој родитељски бол за изгубљеним сином. Изнад затвоТ рених очију ове лепе главе, склопљених и уморених од фи| зичкога бола, лебди један нематериални вео као дах вечнога || сна... Спава ова лепа глава са дугом таласастом косом и с кб цртама лица благим и отменим; — спава уљушкана неж| лошу ојађеном ... Речитост бола не може бити простија и _ у исто доба узбудљивија но што је у овоме лику. Један болни " дрхтај, једва оком приметан, осећа се у овоме салику, да “ изрази мисао и осећање, са којим је отац-уметник обвио “ главу младога покојника.“ — Своју беседу о уметничкој делат“ ности Г. Јовановића завршио је Г. Жујевић изразом боле1 ћивих симпатија Академијиних оцу младога јунака погинулога у одбрани права и независности народа, и поздравио срдачном Иосродошлицом. улазак у Српску Краљевску Академију „националнога вајара хероја српских ослободилачких подвига и

“ великана наше књижевности и науке.“

о

1 š

iy за % и