Srpski književni glasnik
И ИН ЦАНА пау Еј Јов у
568 Српски Књижевни Гласник.
величином, пред лаким корацима и раширеним. очима касаба је као мрачна играчка. |
Гомила застаде; и једва се удјенуше у мали дрвени мост · који тутњи под њима.
Сручише се као поток у Заријину механу. Одмах се прозори захукнуше. Чује се само зурна и подврискивање и мукли тресак. Газда Станоје, кога сва касаба зове Залумац, води коло. Погнут је и сјед али игра добро и пажљиво преплеће ногама. До њега је Шаха, разрока циганка, мушкобана, па Мангураш, па Авдага и Хаџи Шета, па Санто гвожђар, а кец је у колу Димшо Сарајлија, кицош са маџарском фризуром.
Над њима игра пара и прашина.
Коло свршава а газда Станоје наређује да му свирају Ћорканову жалост. Вриска, смијех. Пије се и прољева.
Јаооох !
— Умри Ћоркане!
- Оде ти Швабица!
А Ћоркану се ражалило.
– Е, фала ти, газда Станоје, што ти мене вечерас увриједи. Толико со и хљеб ми поједосмо заједно, па ти да ме увриједиш. Е баш ти фала! Ако!
И око му сузи. И све је порасло велико и важно. Прошла је поноћ. s»
Станоје га мири и говори му тријезно и с висине:
— Шути, болан! Попећемо је на жицу још ноћас да игра, па макар...
Прекиде га урлик.
Да игра! — Чочек!
Све се измијешало. И неки нови се придружили. Испадају из механе као да их ко баца. Газда Станоје предводи. Крај њега Ћоркан посрће и говори: i ; — Увриједио си ме, досте и пријатељу ; ев' овде ме 4 боли ! и
Али се не чује ништа од пјесме, свирке и довикивања.
Пред конаком бијаху побијени мали борићи и храстове | гране и повјешани фењери, јер су синоћ официри славили |
неку свечаност. Они одмах повадише борове и грање. Газда ~