Srpski književni glasnik

Ћоркан и Швабица. 569 |

CragHoje ax реда и командује, па иду као литија, сваки носи | борић пред собом или фењер од хартије. И Ћоркану је усадио у руку неку храстову грану, па и он корача несвјесно је држећи и једнако мрмља: | — Толика љубав и дослук да ти мени да речеш, овај... | Стигоше до циркуса. Ћоркан баци грану и утрнулом руком пипа платно. Све је још ту. Једни туку у прозоре цир· куских кола, други траже улаз у чадор. Све се гура и дови“кује. Платна се у мраку бјеласају и њишу. Помаља се директор са свијећом. Огрнуо се неком – кабаницом и подрхтава од студени и страха. Они га опко| лили и машу грањем и фењерима. — Отварај! — Да се игра! — Cragre да му ја кажем! Али сви вичу у један глас. Неко узео па удара свом снагом у жути лимени тас на Мушановој берберници која је одмах поред циркуса. И Ћоркан заборавио своју жалост, повратила му се смјелост и снага, испео се на неку бурад и виче газди: — Шта престојник7 Пилим ја теби и њему. Она ће да игра, а ти и престојник да држите свијећу. Свијеће да држите !| Сви псују предстојника. Најбјеснији је Ћоркан. i Газда Станоје је најближи „до директора, хвата га за “ капут и сијекући га зеленим хладним очима говори тријезно: — Камо та дјевојка да игра 7 Платићемо. Мијеша се Димшо Сарајлија као тумач и заноси мало, “као што говоре солдати: : — Ваша холка нама танцује. — Молим лепо, танцује, танцује. Али се гурају други, машу рукама. — Камо је2 Вамо с њом! Жицу! Жицу!

— Затежи жицу! На концу се споразумјеше Станоје и директор да они уђу у циркус и посједају; а он да буди девојку да се обуче.

Неки запињу за конопце или даске и падају и дочекују "се на чадорско платно. једва уђоше. У циркусу Ћоркан

и ORO

“

|