Srpski književni glasnik

572 Српски Књижевни Гласник.

збијена у гомилу, са огромним тамно-зеленкастим крововима и танким димом изнад њих. Милује га ведар дан; једе, а из утробе му се шири нека весела снага по цијелом тијелу. Испрси се јаче. Оран је и лак. Сунце му удара у око и бљешти као да се игра с њиме. Још се једном сјети:

— Ex, сви су они мене намучили; и Швабица и престојник и газде и Ибрахим Чауш. Сви! Сви!

И смијао се гласно од задовољства да је све то прошло и да је сам и весео и слободан. Помисли на чаршију, на рад, на живот од увјек и поче весело да се враћа.

Саме му ноге поигравају. И кад би хтио он не може да се сјети муке и свега што је прошло. Брзо се враћао у град. Мејдан је празан. Пред њим се отвара позната чаршија као на дочек.

Понавља се стара игра. Ћоркан пролази кроз чаршију играјући. Раширио је празне руке као да држи невидљиву шаргију. Лијеву руку држи далеко у страну и поиграва прстима, а десном се бије по пуцетима од копорана као да куца у жице, ноге савија у кољенима а главу нагиње час лијево час десно:

— Ти-ридам ти-ридам, тиридиридиридириди-ридам, тиридам !

Чаршинлије се нагињу с ћепенака, смију и довикују.

- Ооо, здраво свануо Ћоркане! - Пише ли ти Швабица 2 Будали вазда бајрам ! — Поздравио те Ибрахим Чауш. Прошло те, аг

А он уситнио, пјева и поиграва, као што је увијек чинио, и преплиће ногама —

Ти-ридам ти-ридам... хај хај, хајхај !

Само на пола чује да му довикују, а не види никог. Нешто му очи заљева, као сузе, као весеље. Све је непроМенљиво и истинско на свом мјесту. Све му ушима шуми и све му се у очима слијева и таласа. Није то чаршија него

радосно море, тако је дуга и широка. ИВО АНДРИЋ.