Srpski književni glasnik

596 Српски Књижевни Гласник.

слависта, и неумесно кори Добровског да је и сувише изда шан у похвалама „великим, али у науци још врло ма Русима.“ Томе неће бити узрок само политика, ни што су ) Русији сељаци још држани у ропству. Пре ће томе бити узрок друга култура, немање словенских традиција и — вера

Словенци су врло рано потпали политички под Немце и цела њихова култура је немачка. Политички“ потиштени; рода они су изгубили сваки додир са слободним словенским држа- ишта вама у средњем веку, и код њих је утрнуло осећање да суд"! део великог словенског племена. Они немају никаквих исто-ф'“ ријских народних традиција. Свест о словенској заједници, у (Рама колико је код словенских народа имг, оснивала се раније“ а код маса оснива се и данас, на вери. Православни Словени рај осећају се ближи међу собом (сем Бугара, или бар бугарске о!“ интелигенције) него с католицима, и обратно. Разлике у одно-“: сима нарочито су оштре где их има од обе вере, као код нас Срба, или где се додирују, као што је случај код Срба и Хрвата и код Пољака и Руса. Руско-пољски антагонизам“ није само политички већ и верски. Чеси су мање заражени“ верским фанатизмом, и то не само због тога што се нед додирују с православнима, већ што су имали свога Хуса, и уд | њихову карактеру има још хуситизма. Словенци нису никад о „ имали никаквих веза ни с Русима ни с православљем, а про тестанство је код њих врло мало трајало, да се после још јаче учврсти католичанство и клерикализам, који и дана влада. #

И Копитар је био ревностан католик. Поред осталога занимљива је анегдота коју је забележио Тајнер за време његова бављења у Риму. Тајнеров секретар, неки поп Швај царац, предузео је да у разговорима, при чаши вина, избије Копитару из главе „јозефинизам“. И Тајнер и Копитар хтели су при томе некад да пукну од смеја. Поп је у дрскости ишас тако далеко, да је Копитар често морао бежати из собе, алр MN се брзо с ведрим челом враћао. Опет су се растајали у миру im H Копитар би му обично пружао по један талир да очи г ј о једну мису за спас његове душе од јозефинизма, „и то са бо ı пуном смиреношћу која ме је увек дирала.“ Он је био уверег до у преимућство католичке цркве, и нарочито му је импоновале У (у осталом као и свакоме) њена организација. Кад му је једаг да пребацио да се у једној рецензији бавио „увек мрским“ п ij

BOT 14 7

и i,

|

ја је | 26 | Србе

IMAJ JJ i j' TO}