Srpski književni glasnik

МЕСЕЦ ПУН.

Вмихожу...

Љермоншов.

Одшуњаћу се у поље широко Тамо где је прва четврт месечева, Растворити груди поносито, Поклонити се на све стране; Погледаћу небо житно високо: Незнана са гране тица пева,

Ко сребром ковано дрво вито,

И све је ново и опет као лане. Искрашћу се кроз поље бело Тамо где је друга четврт месечева, Засмејати се тамо охоло

И коракнути на четири стране; Љубавно дише моје село,

Лавеж се паса с бостана разлева, Ко злато ковано плашће голо. Одакле зора ће да сване 7

Одакле зора ће да сване 7

Одшетаћу се у поље жуто

Тамо где је трећа четврт месечева: Закликтаћу „му песму младачку,

Глас нека широко затрепти.

Кад ја певам као да други ћуте,

Да удаљено чезне за мном малена дева, Малена дева као да скида повезачу сељачку; Из очију јој да лудост трепти.

Па искрадем ли се ноћу у поља Златна где сија месец пуни

Бескрајна нас ће љубав да збуни.